Dijaspora igra ključnu ulogu u životu naroda, posebno ukoliko je brojna, organizovana i spremna da pomaže svojoj matičnoj zemlji. Međutim, postavlja se pitanje koliko je albanska dijaspora uspešna u zastupanju nacionalnih interesa i kakav uticaj ima u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.
Mnogi smatraju da je albanska dijaspora treća po veličini na svetu i da uživa značajan uticaj. Profesor Ilija Kajtez, bivši pukovnik, napominje da je uticaj dijaspore očigledan, ali ukazuje na mehanizme koji stoje iza njenog jedinstva. Prema njegovim rečima, svi članovi dijaspore često podržavaju iste ideje koje dolaze iz nacionalnog korpusa, što može biti rezultat pritisaka i ucena.
Kajtez objašnjava kako se pritisak manifestuje, ističući da ukoliko Albanac u Švajcarskoj ne želi da donira deo svoje zarade lobističkim centrima, može se suočiti s brutalnim posledicama. U tom kontekstu, često se govori o pritiscima na roditelje, gde se očekuje da će davati procenat svoje zarade kako bi osigurali bolju budućnost svojoj deci.
On takođe naglašava da Kosovo, kao „lažna država“, postaje centar nelegalnih operacija, što dovodi do značajnih finansijskih tokova koji se koriste za podršku matičnim zemljama. Na Kosovu nema mnogo privrede, a život zajednice zavisi od ilegalnih aktivnosti, poput šverca i trgovine drogom.
U albanskoj kulturi postoji snažan narativ zajedništva i poštovanja starijih, što doprinosi tome da dijaspora deluje kao jedinstvena celina. Oni koji pokušavaju da se odvoje od kolektiva često se suočavaju s negativnim posledicama. Kajtez napominje da kada se novac skupi na jednom mestu, dolazi do ogromnih suma koje se koriste za podršku matičnim zemljama, ali i podstiču nelegalne aktivnosti.
Predsednik društva lobista Srbije, Nenad Vuković, ukazuje na unutrašnje sukobe unutar albanske dijaspore, koji se često vrte oko novca i moći. Iako dolazi do nesuglasica, Vuković ističe da oni nikada ne postaju destruktivni zahvaljujući mentorima koji igraju ključnu ulogu. On napominje da postoji simbioza između legalnog lobiranja i nelegalnih tokova, pri čemu dijaspora angažuje lobističke kuće u SAD-u i Briselu.
Vuković ukazuje na važnost pojedinaca kao što su Eliot Engel i Riči Tores, koji otvoreno rade za albansku dijasporu. Oni su povezani s obe političke stranke i poslednjih godina su se fokusirali na Demokrate, posebno na predsednika Džozefa Bajdena, kako bi ostvarili što više povoljnih odluka u njegovom mandatu. Ipak, dijaspora nikada ne gubi kontakt sa Republikancima, što ukazuje na njihovu sposobnost da se prilagode političkim promenama.
U zaključku, albanska dijaspora igra značajnu ulogu u promovisanju interesa svojih članova i matične zemlje, ali dolazi i do kompleksnih dinamika unutar same dijaspore. Uticaj koji oni imaju na međunarodnoj sceni, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, je važan, ali zahteva dalju analizu kako bi se razumeli svi mehanizmi i pritisci koji oblikuju njihovu aktivnost. U svetlu ovih informacija, jasno je da je dijaspora ključni faktor u definisanju nacionalnih interesa i strategija, ali i da se suočava s izazovima koji dolaze iz unutrašnjosti same zajednice.
