Klark Olafson, jedan od dvojice kriminalaca koji su bili uključeni u pljačku banke, kidnapovanje službenika i svetu su dali termin „Stokholmski sindrom“, preminuo je u 78. godini, prenosi danas BBC. Porodica je potvrdila za švedski portal Dagens ETC da je Olafson umro posle duge i teške bolesti.
Olafson je postao poznat kada su 1973. godine, tokom šestodnevne opsade banke, taoci počeli da osećaju simpatije prema njemu i njegovom saučesniku, braneći njihove postupke i neprijateljski se ponašajući prema policiji. Ovaj incident je doveo do pojma „Stokholmski sindrom“, koji opisuje psihološko stanje u kojem kidnapovana žrtva razvija naklonost prema svom otmičaru.
Pljačku i opsadu banke pokrenuo je Jan-Erik Olson, koji je uzeo tri žene i jednog muškarca kao taoce. Tokom sukoba, tražio je da se Olafson, sa kojim se prethodno sprijateljio u zatvoru, dovede u banku. Švedske vlasti su pristale na njegov zahtev, a Olafson je kasnije u intervjuima tvrdio da je zamoljen da radi kao doušnik, kako bi zaštitio taoce u zamenu za smanjenje kazne.
Tokom opsade, Olafson je nagovorio jednu od talaca, Kristin Enmark, da razgovara sa premijerom i zatraži da joj se dopusti da automobilom napusti banku zajedno sa otmičarima. Enmark je tvrdila da su otmičari bili ljubazni i da su se lepo provodili u banci, ali da se plašila da će ih policija povrediti.
Ova situacija postala je predmet široke medijske pažnje, što je dodatno povećalo Olafsonovu i Olsonovu popularnost, ali i šokiralo javnost. Psiholozi su počeli da proučavaju fenomen Stokholmskog sindroma, pokušavajući da objasne kako i zašto se žrtve povezale sa svojim otmičarima. Tokom godina, mnoge studije su pokušale da dokuče ovu kompleksnu dinamiku između otmičara i talaca.
Olafson je nakon incidenta proveo nekoliko godina u zatvoru, ali je kasnije izdržao kaznu i započeo novi život. Njegova uloga u pljački banke i otmici donela mu je slavu, ali i stigmu koja ga je pratila tokom celog života. Mnogi su ga smatrali zagonetnom ličnošću, a njegovo ime je postalo sinonim za složene odnose između žrtava i otmičara.
Tokom godina, Olafson je govorio o svom iskustvu, pokušavajući da objasni svoje postupke i motivaciju. Njegove izjave su često bile kontradiktorne, što je dodatno doprinosilo misteriji njegove ličnosti. Iako je pokušavao da se distancira od svog prošlog života, senka njegovih dela nastavila je da ga prati.
U poslednjim godinama, Olafson je živeo povučeno, daleko od očiju javnosti. Njegova smrt je izazvala različite reakcije, od sažaljenja do kritike, jer je mnogima i dalje bio predmet kontroverzi. Stokholmski sindrom i dalje ostaje relevantna tema u psihologiji, a slučaj Olafsona će se pamtiti kao jedan od najzanimljivijih i najintrigantnijih u istoriji kriminala.
Dok se sećamo Klarka Olafsona, postavlja se pitanje koliko su ljudi spremni da razumeju složene emocionalne veze koje se mogu razviti u ekstremnim situacijama. Njegov život i smrt podsećaju nas na složenost ljudske prirode, kao i na to kako trauma može promeniti naše percepcije i emocionalne reakcije. U svetu u kojem su granice između dobra i zla često zamagljene, Olafsonov slučaj ostaje snažna lekcija o empatiji, strahu i preživljavanju.
