Godinama se vodi polemika o tome kako tehnologija potiskuje pisanje rukom, ali uspon veštačke inteligencije mogao bi paradoksalno da vrati ovu veštinu u prvi plan – i to kao ključni dokaz ljudskog razmišljanja.
Mnogi se sa setom prisećaju školskih dana kada se učilo tehničko pismo i lepopis. Međutim, rukopis već decenijama gubi značaj. Pisma su zamenila elektronska pošta, mobilni telefoni potisnuli su sveske, a tastature postale glavni alat za pisanje. Iako su stručnjaci već dugo upozoravali da rukopis nestaje, čini se da se priča okreće u iznenađujućem pravcu – upravo AI, tehnologija za koju se mislilo da će ga dokrajčiti, mogla bi da ga sačuva.
Roditelji i nastavnici već godinama izražavaju zabrinutost. U školama se naglasak prebacio na kucanje, a deca od najranijeg uzrasta koriste tablete i računare. Sa pojavom alata koji mogu da pišu eseje i rešavaju domaće zadatke, čini se da za sopstveno pisanje rukom ima sve manje potrebe. Ipak, stručnjaci podsećaju da rukopis nije samo stvar nostalgije, već ima ozbiljne kognitivne prednosti.
Karen Rej, predavač radne terapije na Univerzitetu Njukasl u Australiji, ističe da deca koja odrastaju uz ekrane imaju slabije razvijene fine motoričke sposobnosti potrebne za pisanje. Njeno istraživanje pokazuje da „digitalna generacija“ ispunjava osnovne kriterijume manuelne spretnosti, ali da je njihov ukupni motorički razvoj slabiji u odnosu na prethodne generacije. Držanje olovke sve ređe zamenjuje držanje uređaja, što može da ostavi posledice na razvoj pisanja.
Zašto je to uopšte važno kada nam u poslu tastatura deluje sasvim dovoljna? Psiholog Robert Vajli sa Univerziteta Severne Karoline objašnjava da je pisanje rukom povezano sa učenjem čitanja i pamćenjem. Kada mislimo dovoljno dugo da bismo nešto zapisali rukom, veća je šansa da ćemo to trajno zapamtiti nego kada samo ukucamo.
„Rukopis je važan. Ne znači da će ljudi postati nepismeni bez njega, ali hoće li deci biti teže da uče ako nemaju tu praksu? Da,“ kaže Vajli. On podseća i da u nauci i matematici, i pored digitalizacije, istraživači i dalje zapisuju beleške i postupke. Pretirano oslanjanje na tastaturu može čak da izazove fenomen „amnestiје slova“ – kada zaboravljamo kako se neko slovo piše jer ga previše kucamo.
Najveći obrt dolazi upravo sa veštačkom inteligencijom. Pošto studenti lako mogu da koriste alate poput ChatGPT-a za pisanje radova, škole i fakulteti traže nove načine da provere znanje i spreče varanje. Sve češće se razmatra povratak pisanju ispita rukom. U kontrolisanim uslovima, rukopis može biti jedan od retkih dokaza da iza rečenica stoji čovek, a ne mašina. Naravno, to otvara i pitanja nepravde prema studentima sa lošijim rukopisom.
U vremenu u kome deo našeg razmišljanja može da „preuzme“ AI, vraćanje na papir i olovku izgleda kao jedini način da se proveri pravo razumevanje. Kao što su grafički kalkulatori naterali nastavnike da traže „prikaz postupka“, tako bi i veštačka inteligencija mogla da natera obrazovni sistem da se vrati rukopisu. Čini se da rukopis ipak neće nestati – naprotiv, postaje dokaz života i ljudske misli.
U svetlu ovih saznanja, nastavnici i obrazovni sistemi suočavaju se sa izazovom prilagođavanja novim tehnologijama, ali i očuvanja tradicionalnih metoda učenja koje su od suštinskog značaja za razvoj dece. Čini se da će u budućnosti pisanje rukom dobiti novu vrednost kao veština koja ne samo da služi za komunikaciju, već i kao ključni alat za učenje i pamćenje. Veštačka inteligencija može da preuzme mnoge zadatke, ali ljudska kreativnost i sposobnost izražavanja kroz rukopis ostaju neprocenjive.
