Pre oko 66 miliona godina, džinovski asteroid udario je u Zemlju, izazivajući globalni haos koji je rezultirao izumiranjem oko 75 odsto svih vrsta, uključujući i dinosauruse. Ovaj katastrofalni događaj doveo je do ekstremnih promena u ekosistemima širom planete. Usled udara, pregrejano kamenje je izbačeno visoko u atmosferu, stvarajući oblak koji je zagrejao gornje slojeve atmosfere do užarenih 226 stepeni Celzijusa. Veliki cunamiji su protutnjali Meksičkim zalivom, dok su požari spaljivali biljke i životinje. Čestice nastale sudarom, uključujući sumpor, zaklanjale su Sunce i izazvale kisele kiše.
Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste: kako su neke životinje uspele da prežive ovaj „smak sveta“? Istraživanja ukazuju na to da je veličina organizama igrala značajnu ulogu u njihovom opstanku. Kenet Lakovara, osnivač Muzeja i fosilnog parka Edelman, objašnjava da su najveći kopneni predatori i biljojedi, poput tiranosaurusa reksa i triceratopsa, bili osuđeni na propast zbog svoje veličine, koja ih je činila ranjivijim. Njihov ogromni apetit zahtevao je velike količine hrane u trenutku kada su resursi bili izuzetno oskudni.
Preživeli su, s druge strane, bili manji organizmi koji su mogli da nađu zaklon od katastrofe. Male životinje, poput nekih guštera i sisara, imale su veću šansu za preživljavanje jer su se mogle skloniti u jazbine. Njihova potreba za hranom bila je manja, a neki od njih, poput određenih kornjača i riba, bili su zaštićeniji u vodi.
Grupa vrsta iz koje su nastale današnje ptice preživela je zahvaljujući svojoj maloj veličini i sposobnosti letenja, što im je omogućavalo da izbegnu opasnosti i pronađu nova staništa. Njihovi mladunci su brzo rasli, što je dodatno doprinosilo njihovom opstanku. Lakovara ističe da je nakon katastrofe prosečna veličina preživelih životinja na kopnu bila veličine domaće mačke, dok su u vodi najveći preživeli primerci bili veličine prosečne ajkule.
Ishrana je takođe imala presudnu ulogu u opstanaku. Biljojedi su bili posebno pogođeni, jer je Sunce bilo zaklonjeno čak deset godina, što je onemogućilo fotosintezu. Dok su neki manji organizmi, poput određenih vrsta guštera i kornjača, izumrli zbog prekomerne zavisnosti od biljaka, druge vrste koje su se hranile mrtvom organskom materijom, kao što su morski sunđeri i ajkule, imale su bolje šanse za opstanak.
Jedna od teorija sugeriše da su vrste sa raznovrsnijom ishranom imale veće šanse da prežive velike promene u životnoj sredini. Na primer, mali sisar Purgatorius coracis preživeo je izumiranje zahvaljujući širokom spektru hrane. Ovaj obrazac se može primetiti i danas, gde vrste sa raznovrsnom ishranom, poput vrana i rakuna, pokazuju otpornije karakteristike u suočavanju sa klimatskim promenama.
Iako su neka stvorenja preživela, misterije ostaju. Na primer, zašto su neki gušteri sa malim brojem mladunaca opstali, dok je visoka reproduktivnost bila prednost za druge? Takođe, otkriće da je veliki kopneni krokodil Tewkensuchus salamanquensis preživeo udar asteroida u Argentini otvara pitanja o tome kako je ova vrsta uspela da opstane.
Nadalje, istraživanja ukazuju na to da posledice udara nisu možda bile jednako razorne na južnoj hemisferi kao na severnoj, što sugeriše da su biljke na krajnjem jugu mogle brže da se obnove. Takođe, pitanja o tome zašto su sisari postali dominantna fauna nakon izumiranja ostaju otvorena, sa teorijama koje navode da su oni otporniji na gljivične infekcije.
Na kraju, način na koji se evolucija odvijala nakon ovog događaja predstavlja bitan deo istorije čovečanstva. Životinje koje su preživele otvorile su novu eru sisara, uključujući i ljude, koja traje sve do danas. Izumiranje dinosaurusa nije samo promenilo svet u to vreme, već je postavilo temelje za razvoj modernih ekosistema i životinjskih vrsta.
