Komunikolog Zorica Tomić izjavila je danas da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ zapaža da se kulturna klima o bliskosti dramatično promenila i da je sve manje poljubaca, ljudskih susreta jer su ljudi sve manje spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje. Tomić je rekla Tanjugu da je uverenje kako ne postoji osoba koja se ne seća prvog romantičnog poljubca bilo podloga za istraživanje prve verzije knjige o istorijatu i simbolici ljubljenja, objavljene pre dvadeset godina. Knjiga je, kako kaže, dopunjena na nagovor urednice Ivane Misirlić.
„Prvi poljubac je čin koji je komunikološki i psihološki važan i uvodi nas u svet odraslih. Poljubac je kompleksan fenomen, to je druga dimenzija našeg postojanja i prekretnica u životu. Samo čovek pridaje značenje i simboliku tom činu“, izjavila je Tomić. Prema njenim rečima, poljubac podrazumeva istovremeni proces davanja i primanja, te da je za njega uvek „potreban drugi“.
Iako se osnovno značenje poljupca kao „vrhunca bliskosti i privrženosti“ nije promenilo, promenila se društvena dijagnoza. „Danas deluje dramatičnije nego pre dvadeset godina, sve je manje poljubaca, ljudi se ređe susreću i sve slabije su spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje“, ocenila je Tomić. Kao jedan od ključnih uzroka navela je pandemiju kovida, koja je, kako smatra, ostavila duboke posledice u domenu komunikacije.
„Opasna je teza da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju“, istakla je Tomić. Govoreći o savremenim odnosima, navela je da mladi ljudi, naročito žene, sve češće ističu da im je teško da pronađu partnere. „Živimo u kulturi koja je iznedrila nekakav fantazam uspeha, niko ne želi da bude gubitnik. Digitalni svet na sofisticiran način pothranjuje ideju da su kraći i površniji kontakti bolji od toga da pokažemo sopstvenu ranjivost“, istakla je ona.
Tomić smatra da se ljudi danas plaše bliskosti i da im se nudi iluzija da je za sreću dovoljno permanentno odsustvo drugog, iako svaki čovek ima potrebu za ljubljenjem. „Poljubac nam pomaže da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, neponovljive i nesavršene. Kada integrišemo sopstvenu nesavršenost, stičemo integritet“, navela je autorka.
Ocenila je da je savremeno društvo suočeno sa „epidemijom usamljenosti, anksioznosti i straha da li ćemo uspeti da se pronađemo sa drugim na zajedničkom putu“. „Žene su anksiozne zbog toga da li će pronaći partnera, a muškarci da li će ostati muškarci,“ dodala je Tomić. Problem, prema njenom mišljenju, leži u uticaju medija, društvenih mreža i kulture koja nameće standarde izgleda i očekivanja.
„Nema ‘muvanja’, naročito među mladima, zato što oni sve rade onlajn. Takođe, postoji taj aspekt očekivanja, vi imate promociju ženskih narativa: Šta one očekuju od muškarca? Da su nabildovani, zgodni, uspešni, da žele da troše na njih. To je zastrašujuća slika žene i teret za svakog normalnog muškarca. Žene, promenite narativ“, poručila je Tomić.
Tomić kaže da žene imaju uverenje da treba same da preuzmu inicijativu, ali opet i očekivanja da su muškarci ti koji prilaze. „Od žena se očekuje da nađu nekog stabilnog, da se udaju do tridesete, a ako se to ne desi, mediji i kultura ih ‘guraju’ u paniku da pronađu partnera. Muškarac kad vidi devojku od trideset godina pomisli: ‘Ova hoće da me ščepa’“, smatra Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac čoveku daje uzlet i otvara mogućnost da drugu osobu doživi kao potencijalno blisku, sa kojom može dalje da gradi odnos. „Izražen je i koncept deseksualizacije, nema tajne ni akcije. Imamo porno svet koji je otvoren, a ono što nemamo za tim i žudimo. Druga osoba je put koji treba da se pređe do bliskosti ili distance“, rekla je Tomić.
Tomić savetuje da je važno dati priliku svojoj nesavršenosti jer „samo čovek koji lepo i udobno gazi u svojim cipelama primamljiv je za sve druge“. „Svaki prostor je prilika za razmenu, pijaca, autobus, ulica. Umesto da gledamo u telefone ili izloge, treba da damo drugima priliku da nas pogledaju u oči“, zaključila je Tomić.
