Francuski fiziolog Etjen Džuls Mari postavio je još 1894. godine zanimljivo pitanje o mačkama: kako to da se one gotovo uvek prizemlje na noge? Kroz primitivne snimke, uspeo je da pokaže da mačke tokom pada mogu same da koriguju položaj svog tela u vazduhu. Iako su njegovi rezultati pobudili veliko interesovanje naučne zajednice, pravi mehanizam iza ovog fenomena ostao je nejasan decenijama. Međutim, nova studija objavljena u časopisu The Anatomical Record donosi svež pogled na problem poznat kao „padajuća mačka“.
Istraživači sada veruju da je ključ u izuzetnoj fleksibilnosti mačje kičme. Zahvaljujući ovoj osobini, mačke mogu da rotiraju svoje telo u vazduhu i precizno se nameste za siguran doskok. Fizičar Greg Gbur sa Univerziteta Severne Karoline u Šarlotu, koji nije učestvovao u istraživanju, istakao je da je ovo prva studija koja detaljno povezuje građu kičme sa načinom na koji se mačka okreće tokom pada. Prema njegovim rečima, rezultati otkrivaju niz fascinantnih detalja o njihovom kretanju u vazduhu.
Pitanje kako mačke izvode ove „akrobacije“ muči naučnike već dugo. Jedan od razloga za to je što njihova anatomija nije bila dovoljno istražena, objašnjava fiziolog Jasuo Higuraši sa Univerziteta Jamaguči, koji je i glavni autor studije. Istraživači su se suočili sa izazovom da opišu ovaj fenomen, jer je prava mačka sve samo ne jednostavna.
Savremena nauka razvila je dva glavna modela koja pokušavaju da objasne kako mačke uspevaju da se prizemlje na noge. Prvi model, poznat kao „noge unutra – noge napolje“, sugeriše da mačka najpre ispruži zadnje noge, zatim ih privuče, dok naizmenično uvija gornji i donji deo tela kako bi se pravilno pozicionirala. Drugi model, nazvan „uvuci i okreni“, tvrdi da mačka istovremeno rotira prednji i zadnji deo tela, ali u suprotnim pravcima.
Tim predvođen dr Higurašijem analizirao je segmente mačje kičme koristeći uzorke donirane u naučne svrhe. Pored toga, sprovedeni su eksperimenti sa živim mačkama koje su puštane sa visine od oko jednog metra. Kako bi izbegli povrede, mesto doskoka obložili su debelim, mekanim jastukom. Istraživači su takođe razvili poseban uređaj kojim su testirali fleksibilnost kičme, savijajući i rotirajući pršljenove i mereći njihove mogućnosti pokreta.
Rezultati su pokazali da je gornji deo kičme izuzetno savitljiv, dok je donji deo čvršći i teži. Ova struktura objašnjava zašto mačke prvo okreću prednji deo tela, a zatim zadnji. Prema nalazima, mačka najpre brzo usmerava prednji deo svog tela ka zemlji, što joj pomaže da „uhvati orijentaciju“, a zatim prilagođava ostatak tela kako bi se pravilno dočekala. Eksperimenti su pokazali da gornji pršljenovi mogu da se okrenu čak i do 360 stepeni, što mačkama daje neverovatnu sposobnost kontrole u vazduhu.
Pored toga, studija je otkrila zanimljiv fenomen: mačke izgleda imaju sklonost ka jednoj strani. Jedna mačka se u svih osam pokušaja okrenula udesno, dok je druga to učinila šest puta. Iako misterija još uvek nije potpuno rešena, studija predstavlja važan korak napred u razumevanju ovih fascinantnih bića. Dr Beliaev smatra da istraživanje pruža korisne uvide fizičarima kako da unaprede svoje modele da bi bolje opisali pravu mačku.
U budućnosti, tim planira da prikupi dodatne podatke i razvije naprednije matematičke i 3D modele, kako bi još bolje razumeli ovaj fenomen. Ovo istraživanje ne samo da produbljuje naše razumevanje mačaka, već i otvara nova pitanja o kompleksnosti prirode koja ne teži jednostavnosti.
