Više od 700.000 ljudi godišnje u svetu odluči se na najteži korak – oduzimanje sebi života. Ova alarmantna statistika postavlja važna pitanja o tome kako možemo pomoći onima koji se suočavaju sa krizom. Mary Vukša, specijalistkinja psihijatrije, pruža uvid u to kako društvo, lekari i porodica mogu igrati ključnu ulogu u prevenciji samoubistava.
„Svako životno doba nosi svoje izazove – mladost, srednje godine i starost suočavaju se sa različitim pritiscima. Mladima, na primer, često nedostaje identitet i smisao, a stalno upoređivanje sa vršnjacima može dovesti do emocionalnog bola. U tom trenutku, oni zapravo pozivaju na pomoć – žele da budu viđeni i saslušani“, objašnjava Vukša.
Dodaje da su za mlade posebno važni socijalni kontakti, a njihova vrednost često se meri kroz ostvarenje ciljeva. „Kada pomisle da nisu postigli ono što su zamislili, dolazi do krize. Društvene mreže i mediji igraju veliku ulogu u stvaranju ovih pritisaka, jer se na njima prikazuje nerealna slika života“, ističe.
Vukša naglašava da je prevencija ključna, te da bi psihoedukacija trebala početi od najranijeg uzrasta, kroz obrazovne institucije i edukaciju roditelja. „Važno je razumeti šta je kriza i kako se nositi s njom. Društvene mreže treba koristiti kao alat za širenje pozitivnih poruka“, dodaje ona.
Kada je reč o pružanju podrške, Vukša smatra da prijatelj može biti od veće pomoći nego psihijatar. „Kada vas neko sasluša bez osuđivanja, to može biti lekovitije od odlaska kod stručnjaka. Često, ljudima je potrebna samo podrška i razumevanje“, kaže ona.
Međutim, ne smemo zaboraviti da problemi mogu postojati i kod onih koji deluju srećno. „Čak i kada neko ima sve, ne znamo kako se oseća iznutra. Funkcionalne depresije su česte i ne smemo ih zanemariti. To je osećaj praznine i bezvrednosti, gubitak smisla“, objašnjava Vukša.
U Srbiji, društveni pritisak često nalaže ljudima da izdrže, da budu jaki i da ne traže pomoć. „Istraživanja pokazuju da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih ljudi ne traže psihološku podršku. Ne treba da izdržavamo sve. To što se ne osećamo dobro nije slabost, već deo života“, naglašava.
Vukša ukazuje na to da je važno odmah reagovati kada primetimo da neko izražava misli o samoubistvu. „Kada čujete rečenicu ‘Šta me snašlo, nije mi do života’, to je signal da treba potražiti pomoć. Okolnosti koje se nekome mogu činiti beznačajnim, za osobu koja ima takve misli, mogu biti teške“, poručuje ona.
Ako primetite da neko pokušava da sebi oduzme život, važno je reagovati smireno i potražiti stručnu pomoć. „Policijski službenici su obučeni da reše situacije krize. Njihov zadatak je da smire situaciju i osiguraju da osoba dobije adekvatnu pomoć“, objašnjava Vukša.
Kada se suočite sa osobom u krizi, važno je zadržati mirnoću, biti strpljiv i razumevan. „Osnovne veštine komunikacije su ključne u kontaktu sa osobom koja se nalazi u krizi“, dodaje ona.
Na kraju, Vukša upozorava na ozbiljnost problema samoubistava u Srbiji. „Moramo se probuditi i razmišljati o tome kako da spašavamo ljudske živote, jer su oni neprocenjivi“, zaključila je.
Ova tema zahteva hitnu pažnju i delovanje svih nas. Razgovor o mentalnom zdravlju, pružanje podrške i razumevanja, kao i edukacija o načinima prevencije, mogu doprineti smanjenju broja tragedija koje se svake godine dešavaju.
