Kada je reč o porezu na imovinu građana, odnosno fizičkih lica koja ne vode poslovne knjige, postoje zakonske mogućnosti za značajno umanjenje ove obaveze. Ipak, kako objašnjava advokat Sonja Pekić, ključno je znati da se popusti ne primenjuju automatski, već zahtevaju aktivnost samog poreskog obveznika.
Porez na imovinu uređuje se Zakonom o porezima na imovinu, a njegov obračun polazi od tržišne vrednosti nepokretnosti. Ova vrednost zavisi od zone u kojoj se objekat nalazi, dok se stanje same nepokretnosti najčešće ne uzima u obzir. Vrednost se dalje koriguje zakonom propisanom amortizacijom, nakon čega se na utvrđenu osnovicu primenjuje poreska stopa od 0,3 odsto. Prema rečima advokatice Pekić, ovaj porez u Srbiji, zahvaljujući relativno niskoj stopi, ne predstavlja značajno fiskalno opterećenje u poređenju sa susednim državama ili zapadnoevropskim ekonomijama.
„Poreska stopa je relativno niska, što je posledica socijalne dimenzije ovog poreza. Ovaj poreski oblik pogađa i lica koja poseduju samo jednu nepokretnost u kojoj žive, a koja nemaju visoke prihode. Znatno viši porez mogao bi predstavljati preveliko opterećenje za takva domaćinstva i delovati destimulativno na posedovanje sopstvene nekretnine“, objašnjava Pekić, dodajući da je poresko savetovanje ključno za optimizaciju obaveza kroz pravilno tumačenje propisa.
Zakon predviđa različita poreska oslobođenja – od onih za diplomatska predstavništva do onih za spomenike kulture – ali je za građane najvažnije umanjenje vezano za nepokretnost u kojoj stanuju. Prema članu 13. Zakona o porezima na imovinu, ako lice ima prijavljeno prebivalište na adresi stana ili kuće u kojoj fizički živi, ostvaruje pravo na umanjenje poreza na imovinu u visini od 50 odsto. Zakon takođe predviđa mogućnost daljeg umanjenja ukoliko na istoj adresi prebivalište imaju i članovi domaćinstva koji tu zaista i stanuju.
Ipak, Pekić strogo napominje da ovo umanjenje ne primenjuje automatski, već isključivo na osnovu podnete poreske prijave. Sama činjenica da je neko prijavljen na adresi nije dovoljna. Ukoliko se prijava ne podnese, pravo na umanjenje ne može se ostvariti retroaktivno, niti postoji mogućnost povraćaja novca za prethodni period.
Građani mogu proveriti da li je umanjenje primenjeno u tabelarnom prikazu obračuna na prvoj strani rešenja o porezu. U slučaju da umanjenja nema, prvi korak je provera da li je nadležnoj Gradskoj poreskoj upravi podneta prijava kojom se traži to pravo. Ukoliko nije, potrebno je podneti prijavu za naredne godine.
Ukoliko građanin ima dokaz da je podneo prijavu, a umanjenje i dalje nije primenjeno ili je prijava odbijena, neophodno je izjaviti žalbu. Rok za žalbu iznosi 15 dana od dana prijema rešenja. „Rok je obavezan i njegovo propuštanje dovodi do pravnosnažnosti rešenja“, upozorava Pekić.
Ukoliko Poreska uprava u rešenju ne prizna umanjenje, procedura zahteva podnošenje žalbe o kojoj odlučuje drugostepeni organ – Ministarstvo finansija. Ako ni tu žalba ne bude usvojena, građaninu preostaje mogućnost pokretanja upravnog spora pred Upravnim sudom. Kada žalba konačno bude usvojena, može se tražiti povraćaj više plaćenog poreza ili se taj iznos može preknjižiti za naredni poreski period.
Međutim, Pekić ima važno upozorenje za sve koji se odluče na žalbeni postupak: žalba ne odlaže izvršenje. Čak i ako obveznik smatra da je rešenje nezakonito, on po njemu mora postupiti i platiti iznos u roku. U suprotnom, izlaže se riziku nastanka zateznih kamata i eventualnih mera prinudne naplate.
