Teško je pronaći priču koja prirodnije povezuje daljinu i dom nego što to čini život Svetog Mardarija. Danas, kada Srpska pravoslavna crkva liturgijski priziva njegovo ime, ono ponovo odjekuje istim tihim, ali istrajnim žarom kojim je pre više od jednog veka krčio put pravoslavlja preko okeana. Njegova biografija ne sadrži grandiozne reči – ona je ispunjena neprekidnim koračanjem ka Bogu, počev od njegovog dečačkog puta ka Studenici, do poslednjeg daha u Libertvilu.
Mardarije Uskoković, kao jedanaestogodišnji dečak, napustio je rodnu Crnu Goru i zaputio se ka manastiru Studenica. U tišini studeničkih hodnika sazreo je njegov monaški poziv, koji ga je kasnije odveo u Rusiju, gde je usavršavao svoje veštine, propovedao i ostavljao dubok utisak, čak i u susretima sa porodicom Romanovih. Njegova reč je imala težinu, težinu čoveka koji je izgradio unutrašnji svet koji ne zavisi od aplauza ili priznanja.
Izbijanje Prvog svetskog rata probudilo je u njemu želju da se vrati u Srbiju, u narod koji strada. Međutim, Crkva mu je otvorila drugi put – put misije među pravoslavnim Slovenima u Rusiji. Iako se činilo da će tu ostati, providnost ga je povela ka Americi, gde se rađala nova srpska zajednica. Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve poverio mu je zadatak da organizuje duhovni život Srba u Americi, a Mardarije je pristao pod jednim uslovom: da Srpska crkva u Americi dobije svoju samostalnost, što je i izborio.
U Čikagu je pronašao imanje u Libertvilu, prostor koji ga je podsećao na manastire u kojima je živeo. Zemljište je otkupio zahvaljujući donaciji Mihajla Pupina, a narod je verovao da je Mardarije, iako iscrpljen bolešću, svojim rukama pomagao u podizanju budućeg duhovnog centra. Na tom mestu, u manastiru građenom u ruskom stilu, okupljali su se Srbi, ali i Rumuni, Bugari i Rusi. Svi koji su tragali za mirom nalazili su ga pod njegovim omoforom.
Kako svedoče monasi, u Libertvilu svakog dana u podne zvona pozivaju na molitvu, jer su ljudi verovali da episkop koji je tu stenjao pod teretom bolesti i dalje bdi nad onima koji dolaze. Pouke Svetog Mardarija i danas se prenose među vernicima, a najčešće je citirana ona u kojoj je upozoravao da čovek bez vere u večni život zapravo odriče srce hrišćanstva: „Braćo, verujte u zagrobni život, verujte u besmrtnost ljudske duše… Ako ne verujete u to, to znači da ne verujete ni da je Gospod Hristos vaskrsao i onda je uzaludna vaša vera.“ Njegova reč bila je stroga, ali ne i hladna; govorila je glasom čoveka koji zna da su zablude najopasnije kada dolaze pod maskom razuma.
Upokojio se 12. decembra 1935. godine, savijen bolešću i iscrpljen neprekidnim radom za Crkvu, u samo 46. godini. Sahranjen je u Libertvilu, u manastiru koji je postao središte srpskog života u Americi. Tamo, osam decenija kasnije, njegova svetost zapečaćena je događajem koji će zauvek ostati deo predanja: 2016. godine, prilikom otvaranja groba, monasi su zatekli njegove mošti netruležne. Taj trenutak su opisivali bez mnogo reči – više kao susret nego kao otkriće.
Bogoslov Dimitrije Stanojević zapisao je da se taj dar može razumeti samo kao potvrda da je Mardarije bio „čovek koji je svoj život u potpunosti posvetio Bogu, a nagrada za to je večna“. Netruležnost njegovih moštiju nije samo znak; za mnoge pravoslavne vernike postala je tihi dokaz da svetost ne poznaje granice. Danas, mošti Svetog Mardarija počivaju u Libertvilu kao neugasivo svedočanstvo jedne misije koja je prevazišla sve granice – i državne i ljudske. Vernici koji ih pohode ne dolaze da traže čudo, već da stoje pred čovekom koji je uspeo da sačuva jednostavnu veru i u najtežim okolnostima.
Njegov život, od dečaka koji hoda prema Studenici do episkopa koji diše poslednji put daleko od svojeg rodnog kraja, ostaje podsetnik da svetiteljski put ne nastaje u trenucima veličine, nego u postojanoj, tihoj odanosti Bogu. U takvoj odanosti počiva i poruka Svetog Mardarija današnjem verniku: gde god bio, ako nosi veru, nije daleko od doma, niti je daleko od Boga.
