Stručnjaci su postigli značajan napredak u razumevanju budućnosti čovečanstva, verujući da su odredili kada bi mogao nastupiti kraj sveta, sa stopom uspešnosti od oko 95 odsto. Ova teorija, poznata kao Argument sudnjeg dana, sugeriše da postojanje čovečanstva ima fiksnu krajnju tačku. Prema naučnicima, matematička jednačina koja se koristi u ovom istraživanju može pomoći da se proceni koliko će ljudi ikada živeti na Zemlji i kada će se ta brojka „potrošiti“.
Ovu teoriju je prvobitno izložio australijski astrofizičar Brendon Karter, a ona nosi naziv Karterova katastrofa. Suština ove teorije leži u pretpostavci da postoji određeni, konačan broj ljudi koji će ikada postojati na planeti. Kada se taj broj dostigne, svet kakav poznajemo doći će do svog kraja. Ova ideja se oslanja na stariju hipotezu iz 16. veka, poznatu kao Kopernikanski princip. Ovaj princip tvrdi da naša zapažanja sa Zemlje predstavljaju prosečnu poziciju u svemiru, a ne neku privilegovanu ili posebnu lokaciju.
Iako trenutna situacija, u kojoj još uvek nismo otkrili drugi oblik života van naše planete, može sugerisati da zauzimamo jedinstveno mesto u kosmosu, Kopernikanski princip naglašava da je naša pozicija zapravo obična i reprezentativna za širi univerzum. Karterova katastrofa se temelji na ovoj pretpostavci, sugerišući da je naše mesto u vremenu i prostoru prosečno, a ne izuzetno.
Ova logika se koristi stotinama godina za razna predviđanja. Fizičar Dž. Ričard Got III je koristio slične matematičke principe kako bi izračunao trajanje određenih predstava na Brodveju. Sada se ista matematika primenjuje na pitanje koje je daleko važnije: kraj ljudske egzistencije. Na osnovu pretpostavke da je ukupan broj ljudi koji će ikada postojati već određen, život svakog pojedinca može se smatrati nasumičnom pozicijom unutar tog skupa. Iz toga proizilazi da postoji 95 odsto šanse da je bilo ko od nas rođen unutar poslednjih 95 odsto ukupnog broja ljudi koji će ikada postojati.
Procene govore da je do danas rođeno oko 60 milijardi ljudi. Matematički gledano, postoji 95 odsto verovatnoće da će ukupan broj ljudi koji će ikada živeti dostići cifru od 1,2 biliona (1.200 milijardi). Ova teorija otvara zanimljiva pitanja i dovodi do rasprave o našem mestu u istoriji čovečanstva. Postoji mogućnost da se možda nalazimo u prvih pet odsto ukupnog postojanja čovečanstva, ali Karterova katastrofa nudi naizgled preciznu procenu kada bi moglo doći do kraja.
Prema pretpostavci da će se svetska populacija stabilizovati na oko 10 milijardi ljudi i da će prosečan životni vek ostati 80 godina, ova teorija predviđa kraj čovečanstva u 11.146. godini nove ere. To je otprilike 9.120 godina od danas. Za bilo koga ko živi u sadašnjem trenutku, ovaj vremenski period deluje nezamislivo daleko, ali i dalje izaziva nelagodu zbog mogućnosti da se nalazimo u završnim fazama ljudskog postojanja.
Osim toga, postoji i realna mogućnost da naša planeta postane nenastanjiva mnogo ranije, usled klimatskih promena. Gledajući još dalje u budućnost, Zemlja će se suočiti sa širenjem Sunca koje će je na kraju progutati. Na ovaj ili onaj način, iščeznuće čovečanstva deluje kao neizbežna stvar. Ova teorija i njene implikacije na naše razumevanje budućnosti postavljaju važna pitanja o tome kako se pripremamo za izazove koji dolaze i kako možemo osigurati opstanak naše vrste u svetu koji se brzo menja.
