Velikan bosanskohercegovačkog glumišta, Josip Pejaković, preminuo je sinoć u 78. godini života, ostavljajući za sobom bogatu i nezaboravnu karijeru. Njegovo ime je neraskidivo povezano sa kultnom monodramom „On meni nema Bosne“, koja je nastala pre četiri decenije. Pejakovićeva interpretacija rečenice: „Kako bolan nema Bosne, a Neretva huči“, ostala je jedan od najupečatljivijih trenutaka na kulturnoj sceni regiona i predstavlja simbol njegovog umetničkog izraza.
Pejaković je u više navrata istakao da je ova monodrama prvobitno bila namenjena drugom glumcu, ali je publika odlučila drugačije, što je dovelo do toga da je upravo on postao zaštitni znak ovog dela. Monodrama je predstavljala njegovu izvanrednu sposobnost da prenese emocije i sudbine likova, a lik Salčina, radnika koji odlazi u Nemačku u potrazi za poslom, postao je simbol borbe mnogih ljudi iz regije.
Tužnu vest o njegovoj smrti objavio je njegov sin Dejan, a mnoge javne ličnosti i umetnici iz regiona, među kojima su Nihad Kreševljaković, Lana Zablocki i drugi, oprostili su se od njega putem društvenih mreža. Njegova smrt je izazvala veliku tugu među prijateljima, kolegama i obožavaocima.
U poslednjoj deceniji svog života, Pejaković se suočavao sa brojnim zdravstvenim problemima, prošao je kroz 17 operacija i borio se sa teškim bolestima. Godine 2019. izjavio je da su ga već „otpisali“, ali je uspeo da se oporavi i nastavi sa radom. Njegova snaga i otpornost su ostavile dubok utisak na sve koji su ga poznavali.
Josip Pejaković je rođen 1948. godine u Travniku, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje. Dramski studio je završio u Sarajevu, u klasi Kaće Dorić i Josipa Lešića. Diplomirao je ulogom Tuzenbaha u predstavi „Tri sestre“ A. P. Čehova i Filtosa u „Koncertu u jajetu“ Fernanda Arabala, u režiji Kaće Dorić. Njegova karijera obuhvatila je više od 50 premijernih uloga u Narodnom pozorištu u Sarajevu, kao i u brojnim filmovima poput „Ljudski faktor“ i „Kuća pored puta“, ali i u desetak monodrama.
Pored monodrame „On meni nema Bosne“, Pejaković je igrao u značajnim pozorišnim predstavama kao što su „Kome zvono zvoni“, „Kuća oplakana“, „Višnjik“, „Braća Karamazovi“, „Tri sestre“, „Vojcek“, „Sprovod u Terezienburgu“, „Veliki vezir“, „Hasanaginica“, „Princip Gavrilo“, „Omer–paša Latas“, „Julije Cezar“, „Fistikovi šejtanluci“, „Kralj Lir“, „Legenda o Ali-paši“, „Dugo putovanje u noć“, „Hamlet u selu Mrduša Donja ili Hamlet zna što narod ne zna“, „Divlje meso“ i mnogim drugim.
Odlaskom Josipa Pejakovića, region je izgubio umetnika snažnog glasa i nepokolebljivog duha, koji je svojim likom i delom obeležio jednu epohu. Njegov doprinos pozorištu i kulturi će se pamtiti i prenositi s generacije na generaciju. Njegova umetnost i sposobnost da dodirne srca gledalaca ostaju trajna inspiracija za mnoge mlade umetnike koji dolaze.
Pejaković je bio više od običnog glumca; bio je simbol otpora, borbe i nade za mnoge ljude koji su se suočili sa sličnim životnim izazovima. Njegovo nasleđe će živeti kroz dela koja je stvorio i emocije koje je pobudio u publici. U ovim teškim trenucima, sećanje na Josipa Pejakovića će ostati svetla tačka u srcima svih onih koji su imali privilegiju da ga poznaju i prate njegov rad.
