Teško je reći da li je veće herojstvo ili stradalništvo mladog oficira srpske vojske. Izvesno je samo da smo olako zaboravili jednog od najvećih junaka Topličkog ustanka. U poslednjoj godini Velikog rata, bitka podno Radana, u ataru sela Ripivode, privodila se kraju. Višestruko brojnija bugarska vojska slamala je otpor čete vojvode Dimitrija Begovića, jedne od poslednjih koje se nisu predale nakon propasti Topličkog ustanka.
Prvenstveni cilj Bugara bio je da unište ovaj komitski odred i uhvate njihovog komandanta, po mogućstvu živog, kako bi ga izložili mučenju i javnom poniženju. Međutim, Begović je bio neuhvatljiv. Toplički ustanak, koji je planuo 26. februara 1917. godine, bio je odgovor na užasne zločine bugarskog okupatora. Nakon povlačenja srpske vojske u Grčku, Srbija je bila podeljena između Austrougara i Bugarske, a život pod bugarskom vlašću bio je posebno težak.
Bugari su od stanovništva uzimali hranu, stoku, pa čak i kože i vunu, uzrokujući glad i propast. Njihova politika je uključivala nasilnu bugarizaciju, zabranjivanje srpskog jezika i pisma i promenu imena i prezimena. Procenjuje se da je skoro 200 oficira i više od 30.000 vojnika završilo u zarobljeništvu, dok su mnogi bez suđenja bili ubijani. Odluka okupatora da mobilizuje srpsku decu kako bi se borila protiv svojih očeva bila je kap koja je prelila čašu.
Na čelu narodne pobune bili su vojvode Kosta Vojinović i Kosta Pećanac, a ustanak se ubrzo proširio na područja Jablanice, Jastrebca i Kopaonika, što je bio jedinstven slučaj u svetu. Ustanak je odneo strahovite žrtve, prema austrijskim izvorima, ubijeno je najmanje 20.000 ljudi, a više od polovine od 6.000 ustanika je poginulo. Iako je bugarska vojska pokušala da uguši pobunu, nikada je nisu potpuno slomili.
Ustanici su dočekali probijanje Solunskog fronta i povratak srpske vojske. Ubrzo je oslobođeno Prokuplje, a narod se digao u pobunu i u drugim gradovima. Ustanak je ugrozio ključne neprijateljske saobraćajnice prema frontu, što je izazvalo brutalnu represiju. Na 13.000 slabo naoružanih ustanika poslato je oko 80.000 dobro obučenih vojnika, a pobuna je brzo ugušena.
Jedan od vođa gerilaca bio je Dimitrije Begović, mladi oficir rođen oko 1890. godine u selu Dobri Do. Tokom ustanka, postao je komandant Jablaničkog komitskog odreda, delujući širom Toplice i Jablanice. Njegov zadatak bio je da štiti narod od bugarskih represalija. Begović je pokazao izuzetnu hrabrost kada je odbio da se preda, uprkos pretnjama o ubistvu njegove porodice. Njegov odgovor na ultimatum Bugara bio je jasan: „Srpski oficir se ne predaje.“
Bugari su osvetili ovu hrabrost brutalnim zločinima. Njegovoj trudnoj ženi su rasporili stomak, a preostalu decu su bacili u plamen. Begović je nastavio borbu uprkos strašnim gubicima. Na 18. januar 1918. godine, njegova četa je opkoljena, a on je, ranjen, nastavio da se bori do poslednjeg trenutka. U trenutku kada je bio pozvan da se preda, desilo se nešto neizvesno.
Prema nekim izvorima, izvršio je samoubistvo kako ne bi pao u ruke neprijatelju, dok drugi tvrde da je postavio uslov da ga zarobe samo bugarski oficiri. U tom trenutku, bugarski vojnici su se okupili oko njega, ali su mnogi od njih poginuli zbog njegove aktivirane bombe. Danas, u podnožju Radana, ostao je obeležak poznat kao Begovića grob, kao podsećanje na zaboravljenog heroja.
Dimitrije Begović ostaje simbol otpora i hrabrosti. Njegova priča, iako zaboravljena, osvetljava mračne trenutke naše istorije i podseća nas na junake koji su se borili za slobodu i dostojanstvo svog naroda.
