Naša galaksija Mlečni put je u neprekretom pokretu, rotira se, naginje i, prema novim posmatranjima, stvara talase. Podaci prikupljeni pomoću svemirskog teleskopa Gaia Evropske svemirske agencije otkrivaju da se iz središta galaksije širi ogroman talas koji utiče na zvezde udaljene desetinama hiljada svetlosnih godina od Sunca.
Astronomi su već decenijama svesni da zvezde Mlečnog puta kruže oko njegovog središta, a teleskop Gaia je omogućio precizna merenja njihovih brzina i putanja. Još pedesetih godina prošlog veka otkriveno je da galaktički disk nije ravan, već iskrivljen. U 2020. godini, Gaia je pokazala da se taj iskrivljeni disk polako osciluje tokom vremena, slično zvrku koji se okreće.
Sada su istraživači identifikovali ogroman talas koji prolazi kroz ceo sistem, utičući na zvezde koje su udaljene između 30.000 i 65.000 svetlosnih godina od centra galaksije. Ova pojava se može uporediti s kamenom bačenim u vodu, gde se koncentrični talasi šire u krug. U ovom slučaju, „talasi“ su sastavljeni od zvezda koje se prostiru preko spoljašnjih oblasti galaksije.
Na ilustraciji koju je izradila Gaia, prikazan je novootkriveni talas, gde su hiljade sjajnih zvezda obeležene crvenom i plavom bojom na detaljnoj mapi Mlečnog puta. U prvom panelu je prikazan pogled odozgo na galaksiju, dok desni panel prikazuje presečeni bočni pogled kroz galaktički disk, gde leve i desne strane galaksije pokazuju blago savijanje nagore i nadole, poznato kao „uvijanje“ diska.
Iako nijedna letelica ne može napustiti galaksiju, precizna merenja teleskopa Gaia omogućavaju naučnicima da rekonstruišu pogled na Mlečni put iz različitih perspektiva. Mape pokazuju da se talas prostire kroz ogroman deo galaktičkog diska, utičući na zvezde u značajnoj meri.
Eloiza Pođo, astronomkinja sa Italijanskog nacionalnog instituta za astrofiziku, koja vodi tim istraživača, navodi da je uzbudljivo što sada možemo da merimo kretanje zvezda unutar samog diska. Ponašanje talasa, kada analiziramo kretanja zvezda, podseća na talasanje, što je fenomen sličan onome kada publika na stadionu stvara „talase“.
Eloiza i njen tim su otkrili ovo kretanje proučavajući mlade džinovske zvezde i Cefeide – pulsirajuće zvezde koje menjaju sjaj na predvidiv način. Istraživači pretpostavljaju da bi gas u galaktičkom disku mogao učestvovati u ovom masovnom kretanju, a nove zvezde koje nastaju iz tog gasa verovatno zadržavaju „sećanje“ na talas kroz svoj raspored i brzinu.
Uzrok ovih ogromnih oscilacija još nije poznat. Jedna od mogućnosti je da je naša galaksija u prošlosti doživela bliski susret ili sudar s manjom patuljastom galaksijom, ali su potrebne dodatne analize kako bi se to potvrdilo. Novootkriveni „veliki talas“ mogao bi biti povezan s manjom, talasastom strukturom poznatom kao Redklifov talas, koji se nalazi oko 500 svetlosnih godina od Sunca.
Međutim, Redklifov talas je mnogo manji i nalazi se u drugom delu galaktičkog diska, bliže Suncu nego veliki talas koji se proučava. Istraživači žele sprovesti dodatna istraživanja kako bi utvrdili da li su ta dva fenomena povezana.
U narednim fazama, četvrto izdanje podataka sa teleskopa Gaia trebalo bi da pruži još preciznije informacije o položajima i kretanjima zvezda u Mlečnom putu. To će omogućiti naučnicima da kreiraju tačnije mape i bolje razumeju osobine naše galaksije. Johan Sahlman, naučnik iz ESA-inog projekta Gaia, naglašava važnost ovih podataka za buduća istraživanja i razumevanje Mlečnog puta.
