Ivo Andrić, jedini srpski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, preminuo je na današnji dan 1975. godine u Beogradu, u Vojnomedicinskoj akademiji, u 83. godini života. Njegovo književno stvaralaštvo ostavilo je dubok trag u svetskoj literaturi, a njegova dela obuhvataju romane, pripovetke, eseje i poeziju, koja se odlikuje dubokim razumevanjem ljudske prirode i istorijskih okolnosti.
Andrićeva dela često istražuju kompleksne ljudske sudbine i međuljudske odnose, a njegov rad je bio usko povezan s događajima i kulturama Balkana. Njegova beležnica sadrži misli o smrti i o pogledu na život koji je često bio prožet ironijom i dubokom refleksijom. Ostavio je zapis: „Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog ‘javnog radnika’ dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju.“
Povodom 50 godina od Andrićeve smrti, Ambasada Srbije u Stokholmu organizuje diplomatski skup u čast njegovom stvaralaštvu. Takođe, u petak će biti održana svečana primopredaja Andrićevog nalivpera, kojim je napisao neka od svojih najčuvenijih dela, Muzeju Nobela. U Kopru će se otvoriti izložba posvećena Andriću, koju su pripremile biblioteke iz gradova u kojima je on živeo ili boravio. Biblioteka grada Beograda takođe priprema bogat izlagački program kako bi odala počast ovom velikom piscu.
Andrić je bio poznat po svojoj sposobnosti da razume ljudske emocije i iskustva. Njegove misli o sreći i strahu odražavaju njegovu empatiju prema ljudima i svet oko njega. „Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje,“ govorio je Andrić, naglašavajući univerzalnost ljudskih osećanja.
Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, zahvaljujući „epskoj snazi kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom značajnog istorijskog perioda svoje zemlje.“ Vest o dobitku nagrade dočekao je po povratku sa šetnje Kalemegdanom, a tokom svečanosti u Stokholmu istakao je da njegovo delo ne može imati smisla ako ne služi čoveku i čovečnosti.
Pre nego što je postao pisac, Andrić je imao uspešnu diplomatsku karijeru. Radio je u različitim evropskim gradovima, uključujući Rim, Bukurešt, Madrid, Ženevu i Berlin. Njegovo iskustvo iz diplomatije često je oblikovalo njegov književni rad. Tokom Drugog svetskog rata, napisao je neka od svojih najpoznatijih dela, poput „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“.
Andrić je sebe opisivao kao Jugoslvena, a njegovi kritičari su ga smatrali antikolonijalnim piscem. Njegova strast prema umetnosti, muzici i književnosti često se ogledala u njegovim delima. Iako je bio poznat kao veliki pisac, njegovo skromno i povučeno ponašanje u privatnom životu ostalo je nepromenjeno. Uživao je u tišini, šetnjama i pisanju, daleko od svetlosti reflektora.
