Dok u svetu i Srbiji traje međunarodna kampanja „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, u emisiji „Blic dan“ na Blic TV emitovana je potresna ispovest žene iz Sigurne kuće, koja je godinama preživljavala u nasilnom braku – fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko nasilje. Njena priča, ispričana anonimno, pokazuje kroz šta sve žrtve prolaze.
Žena koja se trenutno nalazi u Sigurnoj kući ispričala je da je u nasilnom braku provela 12 godina, a da je nasilje bilo sastavni deo i samog početka bračnog života. „Trpela sam i seksualno, i ekonomsko, fizičko i psihičko nasilje. Počelo je od početka braka, od kada sam bila trudna. Mislila sam da će se to popraviti, da će se srediti“, ispričala je.
Dodala je da je njen suprug bio alkoholičar koji je negirao da mu je potrebna pomoć i lečenje. „I psovke, i šamari. Na kraju smo došli do pesnica“, navela je.
Nasilje se nije završavalo na fizičkim napadima. Kako to obično biva, nasilniku je najvažnije da žrtva bude totalno izolovana od ljudi, da nema bliskih osoba koje bi joj pritekle u pomoć ili da joj na prvom mestu i poveruju u to da doživljava nasilje. „Moji nisu znali da sam ja žrtva. Za nasilje nisam rekla ni pokojnom ocu i majci. Što se tiče ostalih, ja nisam imala drugarice. Meni je branio da imam drugarice, drugove. Jedva sam išla na posao, i to mi je čak branio, ali izgurala sam što se tiče toga. Branio mi je čak da se čujem sa roditeljima“, ispričala je.
Jedino što ju je držalo u toj kući bio je njeno 13-godišnje dete, koje ima autizam širokog spektra. Na pitanje da li je dete bilo svedok nasilja, odgovor je bio kratak i težak: “Jeste. Dan pre nego što sam došla ovde”. „Dete je reklo to socijalnoj radnici Katarini. U socijalnom je dalo izjavu da me je udario i to je ono što znam“, dodala je.
Žena je napomenula da je uspela da pobegne iz nasilne sredine kada je odlučila da ode kod njegove sestre, koja takođe živi u nasilju. „Pre toga mi je pretio. Mislila sam da će da me zgazi, da me uništi“, rekla je. Iako je otišla do policije, tamo su joj rekli da na pretnje ne reaguju, a ona se vratila u kuću gde je doživela još jedan napad. „Posle poslednjeg napada uspela sam da pobegnem, nakon što mi je večeru prosuo po glavi. Nekako sam istrčala, srela sam neku ženu ispred radnje, imala je telefon i pozvali smo policiju.“
Nasilnik je uhapšen i dobio je zabranu prilaska. Ona i dete su otišli u Sigurnu kuću i tu su već godinu dana. To je bio dovoljan period da procesuira najvažniju životnu lekciju i apeluje na sve žene: „Reagujte na prvi šamar“. „Sad sam shvatila da je bolje tako nego trpeti nasilje koje neće da prestane nikad. Prvi šamar treba da prijave, na prvi šamar da budu hrabre“, naglasila je.
Advokat porodičnog prava Dejan Colja ocenjuje da je u ovom slučaju došlo do propusta institucija. „Ovde se radi o pogrešnoj proceni policije. Čim je nasilje prijavljeno, postojala je mogućnost da policija odmah adekvatno reaguje“, kaže on. Podseća da je pravilna procena rizika jedna od najvažnijih tačaka u postupanju prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici.
Zakon jasno navodi kriterijume koje policijski službenik uzima u obzir, od upotrebe psihoaktivnih supstanci do određenih mentalnih poremećaja. Sve su to indicije koje mogu da ukažu da će do nasilja doći. U ovom slučaju, do nasilja je i došlo, navodi Colja.
Govoreći o tome zašto žrtve neretko ostaju u nasilnom odnosu, on ukazuje da je reč o duboko emocionalno i psihološki složenom mehanizmu. „Žrtva je rekla da se nadala da će se stvar poboljšati. To je, nažalost, veoma prisutno. Žene često veruju da je incident izolovan, da se neće ponoviti. Ali napad od strane člana porodice ima ozbiljne emotivne posledice i menja ceo odnos. Ta nada je posledica traumatičnog iskustva kroz koje su prošle“, dodaje.
Dok traju „16 dana aktivizma“, slučajevi poput ovog podsećaju da borba protiv nasilja ne počinje kampanjama, već svakodnevnim radom policije, centara za socijalni rad, tužilaštava i sudova. A za žene koje žive u nasilju, svaka pravovremena i ispravna reakcija institucija može biti presudna između povratka u nasilni dom i šanse da započnu život bez straha.
