Pukovnik Srbobran Radić svedoči o turbulentnim vremenima koja su oblikovala Balkan. Njegovo ime, koje nosi snažnu simboliku, odražava duboku povezanost sa srpskim narodom, ali i kompleksnost identiteta u kontekstu raspada Jugoslavije. U razgovoru, Radić se osvrće na svoje vojničke dane, na izazove sa kojima se suočavao, i na način na koji je politička situacija uticala na njegov život i karijeru.
U vreme kada je Jugoslavija bila na ivici raspada, Radić je bio na čelu padobranskih jedinica, učestvujući u najopasnijim misijama. Njegova svedočenja pružaju jedinstveni uvid u to kako se osećao dok je posmatrao kako se sistem u koji je verovao raspada pred njegovim očima. „Ovo nije priča o ratu, već o tome šta čovek otkrije kada sve što poznaje počne da puca“, kaže on.
Pitanje identiteta je ključno za Radića. Njegovo ime, Srbobran, za njega predstavlja duboko ukorenjenu srpsku tradiciju. Iako se ne smatra nacionalistom, priznaje da se oseća povezano sa svojim narodom na emocionalnom i psihološkom nivou. „To ime odzvanja kod normalnih ljudi, a kod onih kojima smetamo, pa neka im smeta“, dodaje on, osvrćući se na reakcije koje je izazivao svojim imenom.
Život padobranca, kako ga opisuje, bio je daleko od glamura kakav se često prikazuje u filmovima. „Naš život je bio neprestan pokret: doručak u Nišu, ručak u Puli, večera u Zadru“, objašnjava Radić. Osećaj rizika i adrenalina bio je svakodnevan, a trenutak kada se odvojite od čvrste površine i padate u prazninu postaje normalan deo života. „Psiholozi kažu da je to ekvivalent samoubistvu“, dodaje.
Kada se osvrne na raspad Jugoslavije, Radić se seća trenutaka kada je počeo da oseća promene. „Dugo niko od nas nije razmišljao o politici. Ali kasnije, kada čovek spoji slagalicu, jasno je da je hladnoća u Sloveniji, odbojnost ka srpskom jeziku i sitne provokacije, sve to bilo predznak“, objašnjava. Njegovo iskustvo u vojci, gde su jedinice bile mešane i bez tenzija među nacionalnostima, ukazuje na to koliko je sistem bio napuknut.
Pitanje o tome da li je raspad bio spontani događaj ili je bio unapred pripremljen, Radić smatra da je bio planiran. „Vatikan i Nemačka odigrali su ogromnu ulogu u rasturanju države“, ističe on, naglašavajući da su istorijski konteksti i revanšizam iz Drugog svetskog rata doprineli raspadu. „Grešili smo decenijama“, dodaje, ukazujući na to kako su se decenijski problemi nagomilali.
Jedan od ključnih trenutaka koje je doživeo bio je u vojnim operacijama u Čapljini, gde je ubijen vojnik samo zato što je ubrao grožđe. Ovaj incident, prema njegovim rečima, bio je znak da je mržnja prešla iz tišine u akciju. „Talasi pokušaja samoubistava i napadi na vojnike pokazivali su da je država pukla iznutra“, objašnjava.
Radić smatra da je Jugoslavenska narodna armija (JNA) mogla da spreči raspad, ali nije reagovala na vreme. „Imali smo ogromne resurse, ali smo bili paralisani. Kada dođe trenutak da jedan Hrvat ili Slovenac kaže ‘neću na svoj narod’, jedinica se raspada“, objašnjava. Njegova svedočenja ukazuju na to koliko je bilo važno imati jedinstvo u vojsci, koje je izostalo u ključnim trenucima.
Danas, Radić izražava zabrinutost da Srbija ne uči dovoljno iz prošlosti. „Smeta mi što nemamo naziv srpska vojska, već Vojska Srbije. Naziv nije formalnost, on je identitet“, naglašava. On smatra da je važno razumeti istoriju i istinu, a ne samo trenutne interese.
Kada govori o svojim najbližim susretima sa smrću, Radić se seća trenutaka kada je bio pod vatrom ili u opasnim situacijama. „To je trenutak kada čovek prestaje da bude čovek, a postaje funkcija preživljavanja“, zaključuje on, dajući uvid u kompleksnost ljudske prirode u ratnim uslovima. Njegova svedočenja su ne samo lična, već i kolektivna priča o teškoćama i izazovima koji su oblikovali sudbinu jednog naroda.
