U predvečerje Prvog svetskog rata, Srbija se suočavala sa brojnim izazovima i unutrašnjim podelama koje su uticale na njene nacionalne ciljeve. U tom periodu, postojala su dva dominantna koncepta koja su se nadmetala: jedan je zagovarao ideju o proširenju Srbije na teritorije naseljene Srbima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, dok je drugi, koji je imao podršku dela srpske elite, težio stvaranju jedinstvene Jugoslavije. Ova razdvojenost među elitama se nastavila i tokom rata, kada su se geopolitičke okolnosti drastično promenile.
Tokom sukoba, Srbija je, uprkos svojoj maloj veličini i siromaštvu, odigrala ključnu ulogu u ratu, posebno posle proboja Solunskog fronta. Međutim, njena pobeda nije bila međunarodno priznata, a odluke o budućnosti regiona donosile su velike sile poput Engleske, Amerike i Francuske, koje su mape Evrope crtale bez učešća Srbije. Ovaj proces, kako se navodi, nije uključivao srpske političke elite, a mnogi su verovali da su imali moć da biraju između različitih opcija, što se ispostavilo kao zabluda.
Jedan od ključnih ciljeva stvaranja Jugoslavije bio je uspostavljanje tampon-zone koja bi sprečila jačanje germanskih uticaja na Balkanu. Velike sile su želele da obezbede stabilnost regiona, kontrolišući različite narode kroz međusobne odnose, što je dovelo do formiranja složenog političkog entiteta koji nije mogao da opstane na duže staze. Ubrzo nakon formiranja, razlike među narodima postale su očigledne, a projekat Jugoslavije je bio osuđen na propast.
Kralj Aleksandar, kao vođa nove države, nije bio svestan ozbiljnosti situacije i mogućih katastrofalnih posledica koje će proizaći iz te političke konstrukcije. Jasenovac, kao simbol stradanja, postao je jedna od najtragičnijih posledica te ideje. Dok su Srbi smatrali Jugoslaviju svojom državom, Hrvati i Slovenci su je doživljavali kao privremeno rešenje iz kojeg treba što brže izaći.
Nažalost, deo srpske elite je prihvatio jugoslovenstvo, što je dovelo do gubitka srpskog identiteta i državnosti. Ova promena identiteta i kulturnih vrednosti dovela je do gubitka teritorija koje su naseljavali Srbi, a srpsko društvo se našlo u konfuziji oko svog identiteta. Mnogi su investirali u ideju Jugoslavije, verujući u njenu budućnost, ali su na kraju iskusili razočaranje.
Danas, više od dve decenije nakon raspada Jugoslavije, Srbija se još uvek bori sa nasleđem tog perioda. Mnogi se pitaju kako dalje, dok Beograd i deo srpske elite i dalje balansiraju između nacionalnog identiteta i jugoslovenske prošlosti. Ova šizofrenija, kako je neki nazivaju, reflektuje se u političkim i društvenim diskusijama koje se vode u zemlji.
S obzirom na to da Srbija nastavlja da se suočava sa izazovima modernog doba, važno je prepoznati lekcije iz prošlosti. Identitet nacije ne može biti zasnovan na kompromisima koji vode do unutrašnjih podela. Umesto toga, potrebno je raditi na izgradnji jedinstvene nacionalne svesti koja će uključivati sve segmente društva.
U tom kontekstu, ključna je uloga obrazovanja i dijaloga kako bi se prevazišle predrasude i stvorila koherentna nacionalna politika koja će omogućiti Srbima da se ponovo povežu sa svojim identitetom i da izgrade budućnost zasnovanu na jedinstvu, razumevanju i saradnji. Samo tako će Srbija moći da se oslobodi stega prošlosti i da krene napred kao stabilna i prosperitetna država.
