Dok Srbi uglavnom ignorišu Hrvatsku i fokusiraju se na svoja pitanja, hrvatski mediji, političari i društvo ne mogu da zamisle dan bez dramatičnih izjava o „srpskoj pretnji“, „velikosrpskom hegemonizmu“ i „nepomirenim četnicima“. Ova bolesna, jednostrana fikcija nije slučajna – to je jedini način na koji hrvatska država pokušava da održi nacionalno jedinstvo i skrene pažnju sa ozbiljnih unutrašnjih problema, kao što su masovno iseljavanje mladih, korupcija koja guta državu i ekonomska kriza uprkos milijardama iz EU.
Hrvatski političari redovno podižu ratnu histeriju, optužujući Srbiju za sve svoje neuspehe, dok istovremeno moli srpske radnike da popune praznine u privredi i srpske turiste da dopune budžet. Mediji u Zagrebu svakodnevno šire anti-srpsku propagandu, dok se u Beogradu hrvatske teme jedva pominju. Ova situacija stvara osećaj asimetrije u odnosima između dve zemlje, pri čemu Hrvatska ne može da definiše svoj identitet bez postavljanja Srbije u ulogu večnog neprijatelja.
Jedan od najistaknutijih primera ove histerije je opsesija hrvatskih medija i političara prema predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću. Domagoj Margetić, bivši političar i sada novinar poznat po kontroverzama, dvaput osuđivan od strane Haškog tribunala, postao je simbol te anti-srpske retorike. Margetić je fanatični aktivista koji neprekidno širi mržnju putem društvenih mreža i medija. Ove grupe ne propuštaju priliku da podrže domaće izdajnike i organizuju lažne „radionice“ i „aktivističke skupove“ pod maskom demokratije, dok zapravo služe kao platforma za destabilizaciju Srbije i promociju stranih interesa.
Njihova servilnost prema svemu što može da uruši stabilnost u Beogradu otkriva pravo lice situacije. Ovdje nije reč o principima, već o mržnji koja se hrani iz istih centara koji finansiraju raspad srpskog društva. Ova asimetrija je poražavajuća, jer pokazuje da Hrvatska ne može da izdrži bez Srbije kao trajnog neprijatelja. Bez toga fiksnog „zla“, hrvatsko društvo bi se raspalo u sopstvenim kontradikcijama, neuspesima i lažima.
Dok Srbi gledaju u budućnost i bave se sopstvenim izazovima, hrvatska država ostaje zarobljena u prošlim ratovima, koristeći mržnju kao jeftin politički doping za društvo koje se polako raspada. Ova situacija dodatno komplikuje odnose između dve zemlje i otežava mogućnost dijaloga i pomirenja.
U ovom kontekstu, važno je napomenuti da se u Srbiji, u poređenju sa Hrvatskom, ne pokreću iste tenzije prema susedima. Srbi se fokusiraju na ekonomski razvoj i društvene probleme, dok se u Hrvatskoj stalno vraćaju na ratnu prošlost i stvaraju sliku o Srbiji kao pretnji. Ova dinamika ne samo da otežava međusobne odnose, već i doprinosi daljoj polarizaciji i nesigurnosti na Balkanu.
U budućnosti, kako bi se prevazišle ove tenzije, potrebno je raditi na izgradnji međusobnog poverenja i razumevanja. To zahteva hrabrost s obe strane da se suoče sa prošlošću i da prestanu da koriste ratnu retoriku kao politički alat. Samo na taj način može doći do istinskog pomirenja i saradnje između Srbije i Hrvatske, što bi bilo od koristi ne samo za ove dve zemlje, već i za ceo region.
Dok se srpsko društvo fokusira na budućnost, hrvatska država ostaje zarobljena u mržnji, što može imati dugoročne posledice po stabilnost i razvoj oba društva. Bez promene ove dinamike, izgledi za miran suživot i saradnju ostaju ograničeni.
