Postoje ljudi koji ostave trag operacijama, a postoje i oni koji ga ostave načinom na koji su razumeli život. U emotivnom i duboko ličnom razgovoru, čuveni hirurg prof. dr Raša Ščepanović govorio je o medicini kao pozivu, odnosu prema pacijentima, borbi sa sujetom u profesiji, revolucionarnim medicinskim zahvatima zbog kojih je nekada bio osporavan, ali i o veri, prolaznosti i jednostavnoj poruci da čovek ne sme sebi da daje preveliki značaj.
U trenucima kada, kako sam kaže, danas ima više vremena da razmišlja o početku i pravcu kojim se život razvijao, prof. dr Raša Ščepanović osvrnuo se na činjenicu da u njegovoj porodici nije bilo lekara i da njegov profesionalni put nije nastao kao porodična tradicija, već kao prirodan sled radoznalosti i životnih interesovanja. On objašnjava da je njegov put bio rezultat radoznalosti prema prirodnim naukama i ljubavi prema zemlji i životinjama, a ne rezultat namernog izbora.
Kao redovni profesor hirurgije, Ščepanović je ostavio dubok trag u obrazovanju generacija mladih lekara. Njegovi studenti su bili poznati po posebnom stavu, što su drugi prepoznavali kao karakteristiku škole Mišovića. Profesor naglašava da suština medicine nikada ne sme da se svede na dijagnozu i broj kreveta; pacijent je ličnost sa porodicom, problemima i potrebom za poverenjem.
U razgovoru o hirurškom pozivu, profesor se osvrnuo na ego koji često prati ovu profesiju, naglašavajući da pravi lekarski poziv zahteva odgovornost, etiku i skromnost. On ističe da sudbina pacijenata zavisi od znanja i svesti lekara, ukazujući na to da je strah i oprez ključan deo svakog hirurškog zahvata.
Profesor se priseća vremena devedesetih godina kada je u Srbiji pionirski započeo laparoskopske operacije, suočavajući se sa otporom kolega koji su sumnjali u njegov rad. Unatoč prijavama policiji i sudu, Ščepanović je nastavio sa inovacijama koje su na kraju postale standard u medicini.
Govoreći o budućnosti medicine, on smatra da tehnologija može pomoći, ali nikako zameniti ljudski faktor. Veštačka inteligencija može biti od pomoći, ali donosioci odluka moraju ostati ljudi.
Profesor se prisetio vremena kada su razgovori i susreti imali drugačiju težinu, ističući koliko je važno slušati jedni druge. On upozorava na opasnost od otuđenja u savremenom svetu gde se komunikacija sve više svodi na ekrane i telefone.
Na kraju razgovora, Ščepanović deli svoja razmišljanja o prolaznosti, veri i smislu života, naglašavajući krhkost ljudskog postojanja. Njegova jednostavna poruka ostaje: živite mirno i skromno, ne činite zlo i kada uradite nešto dobro, ne morate da govorite o tome.
U želji da se problemi ne shvate kao prepreke, već kao zadaci, formirao je Hilandarsko medicinsko društvo, koje je danas jedino na svetu sa svojom bolnicom i stalnom medicinskom službom. Profesor zaključuje da je njihova aktivnost na Svetoj Gori veoma ugledna i da se često obraćaju i drugi manastiri kada im je potrebna pomoć.
