Nemački filozof i sociolog Jirgen Habermas u svom autorskom tekstu za list „Ziddojče cajtung“ izneo je oštru kritiku na račun Evropske unije, ukazujući na njenu kratkovidnost u svetlu dešavanja u Sjedinjenim Američkim Državama i opadanja transatlantske alijanse. On smatra da je ponovno naoružavanje Evrope neophodno zbog sve neizvesnije geopolitičke situacije.
Habermas posebno kritikuje nemačku vladu, tvrdeći da je ona zatvorila oči pred političkim promenama u SAD koje su se naslućivale u prethodnim godinama. Takođe, naglašava da je nemačka vlada žurno pružila vojnu podršku Ukrajini bez dugoročnog plana, što predstavlja ozbiljan problem. On ističe da je pomoć Ukrajini, koja se suočava sa razarajućom ruskom invazijom, bila neophodna, ali da je EU previše poverovala u Kijev bez jasnih ciljeva i sopstvenih interesa, zavaravajući se da je njen savez sa Vašingtonom čvrst i nepromenljiv.
U tekstu, Habermas naglašava da u SAD nastaje novi teokratsko-autoritarni sistem, i postavlja pitanje kako će se politika bivšeg predsednika Donalda Trampa, koja se odvojila od aktuelnih normi i obeležena je arbitrarnim odlukama, uklopiti u planove drugih delova administracije. On ističe da su evropske vlade, posebno nemačka, morale da anticipiraju ovakve promene još nakon Trampove pobede na izborima 2016. godine, i da je neoprostiva politička greška što nisu prepoznale potrebu za jačanjem međunarodnih kapaciteta EU.
Prema Habermasu, kada je Rusija napala Ukrajinu 2022. godine, podrška Kijevu postala je imperativ, ali umesto ratnih pokliča, potrebno je bilo realističnije razmišljati o dugoročnim rizicima rata. On ukazuje na to da su predstojeći izbori u SAD trebali da poslužili kao upozorenje Evropljanima o krhkosti NATO-a i riziku sloma postojećeg međunarodnog sistema.
Habermas smatra da Trampov stav prema Rusiji ukazuje na gubitak američke hegemonije, te da je rat u Ukrajini ubrzao promene u međunarodnom balansu moći, u kojem se ističe uspon Kine i ambicije zemalja srednje moći. On naglašava da članice EU moraju ojačati i ujediniti svoje vojne snage, jer će u suprotnom postati nevažni u svetu koji se suočava sa geopolitičkim promenama i centrifugalnim silama.
On dalje ističe da sveopšti cilj ponovnog naoružavanja EU neće biti samo podrška Ukrajini, već i egzistencijalna afirmacija u situaciji kada SAD možda više neće moći da pruže pomoć. Habermas zaključuje da bi naoružavanje trebalo da se odvija u okviru šire odbrambene integracije Evrope, što bi omogućilo kontinuitet i jačanje evropske sigurnosti.
U svetlu ovih izazova, Habermas poziva evropske vlade da preispitaju svoje strategije i delovanja, naglašavajući da je od suštinske važnosti da EU postane sposobna da se samostalno brani i da obezbedi svoju sigurnost u nepredvidivom svetu. Samo tako može da se osigura stabilnost i mir u regionu, kao i očuvanje vrednosti koje EU promoviše na globalnom nivou.
