Izgradnja zajedničke gasne elektrane bila je glavna tema razgovora između predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ova inicijativa je deo šireg plana za jačanje ekonomskih veza između dve zemlje, s posebnim naglaskom na energetsku saradnju. Alijev je izrazio spremnost Azerbejdžana da investira značajna sredstva u Srbiju i dogovoreno je povećanje količina gasa za izvoz, koji će se koristiti za proizvodnju električne energije.
Predsednik Vučić istakao je da je trgovinska razmena između Srbije i Azerbejdžana porasla čak 16 puta u odnosu na prethodni period. Tokom sastanka, obojica lidera razgovarali su o različitim aspektima saradnje, uključujući ekonomiju, poljoprivredu i vojnu saradnju. Vučić je najavio da će se u naredna dva do tri meseca završiti svi neophodni koraci kako bi se započela izgradnja elektrane, koja bi mogla biti završena do 2029. godine. Predložene lokacije za izgradnju su Trupale, Krušce i Niška Banja, pri čemu se čini da je Krušce u ovom trenutku najizglednija opcija.
Alijev je naveo da postoje jasni planovi za budućnost, ističući da će se saradnja dve zemlje podsticati na međunarodnim platformama i unutar međunarodnih organizacija. On je takođe naglasio važnost zajedničkih investicionih projekata u sektorima energetike i saobraćaja, verujući da će njegova poseta Srbiji doneti odlične rezultate.
Stručnjaci ukazuju na brojne izazove koji se postavljaju pred izgradnju gasne elektrane. Dušan Vasiljević, stručnjak za energetiku, ističe da bi planirana elektrana snage 500 megavata mogla doprineti energetskoj stabilnosti Srbije, ali da je neophodno obezbediti dovoljne količine gasa, kao i razviti odgovarajuću infrastrukturu. On naglašava da je gas u Evropi viđen kao prelazno rešenje ka čistijim izvorima energije, ali da sama izgradnja elektrane nije dovoljna bez adekvatne mreže za distribuciju.
Trenutno, Srbija uvozi oko 400 miliona kubnih metara gasa godišnje iz Azerbejdžana, što čini 10 do 12 procenata ukupne potrošnje. Za rad elektrane snage 500 MW, međutim, bilo bi potrebno oko milijardu kubnih metara gasa godišnje, što predstavlja gotovo trećinu trenutne potrošnje u zemlji. Vasiljević je upozorio da postojeći gasovod nema dovoljan kapacitet, a većina isporuka je rezervisana. U slučaju da se uvedu nove sankcije ruskim energetskim kompanijama, to bi moglo dodatno otežati snabdevanje Srbije.
On takođe ističe da je sistem nabavke i distribucije gasa u Srbiji kompleksan, sa brojnim posredničkim firmama, uključujući Jugorosgas i Srbijagas, koje imaju različite vlasničke strukture, uključujući značajan udeo Gazproma. Ova složena struktura ne obezbeđuje potpunu energetsku stabilnost, što predstavlja dodatni izazov za realizaciju projekta.
U slučaju realizacije projekta, Vasiljević predlaže razmišljanje o infrastrukturi koja bi mogla koristiti i vodonik u budućnosti, s obzirom na to da Evropa sve više ulaže u zeleni vodonik kao ključni energent. Ukoliko se krene u izgradnju elektrane, procenjuje se da bi prvi rezultati mogli biti vidljivi u periodu od tri do četiri godine, s tim da sama izgradnja može trajati do dve godine.
Planira se da elektrana služi kao balans za intermitentne izvore energije, kao što su solarne i vetroelektrane, koje ne proizvode struju konstantno. Kao mogućnost izgradnje pominje se Niš, što je povezano sa blizinom gasnih pravaca i planiranim solarnim projektima u tom regionu. Vasiljević zaključuje da je ključno pitanje fizičkih kapaciteta gasovoda, naglašavajući da sporazumi o isporuci gasa bez odgovarajuće infrastrukture ostaju samo na papiru. Kao potencijalno rešenje, navodi povezivanje sa Rumunijom, što bi moglo obezbediti alternativni pravac snabdevanja i veću stabilnost.
