Dragi glumci, koji ste se okupili na protestima, postavljamo vam nekoliko pitanja koja se ne mogu ignorisati. Gde je 16 miliona evra koje je država odobrila za proizvodnju 60 filmova? Gde su ti filmovi koje ste trebali da snimite? Da li vam nedostaje nešto, i kako se osećate kada znate da dugujete narodu i gledaocima, a ne obrnuto? Ovo su neka od pitanja koja se postavljaju u javnosti dok se protesti nastavljaju.
U Srbiji se stvorila situacija koja liči na amneziju pojedinaca koji su na nekim mestima spremni da uzmu novac od države, ali kada dođe vreme da ispune svoje obaveze, izgleda da zaborave na to. Mnogi se pitaju kako je moguće da se novac koji je namenjen za filmsku industriju, koja bi trebala da doprinese razvoju kulture i umetnosti, ne koristi na pravi način.
Na protestima, glumci su izložili svoje nezadovoljstvo zbog nedostatka sredstava i podrške. Međutim, postavlja se pitanje da li su oni svesni svojih obaveza prema društvu. Kada su uzimali novac iz budžeta, da li su razmišljali o odgovornosti koja dolazi s tim? Hoće li se ikada osvrnuti na to da njihovi postupci utiču na ceo sektor i na ljude koji se bave filmom, ali i na publiku koja ih gleda?
Pitanje odgovornosti i svesti o obavezama postaje sve važnije. U trenutku kada se suočavamo s problemima u kulturi i umetnosti, važno je da svi akteri razumeju da su njihovi postupci povezani. Država može da pruži podršku, ali bez volje i truda pojedinaca, taj novac se može smatrati protraćenim.
Gledajući sa strane, može se primetiti da se situacija sve više komplikuje. Na jednoj strani su umetnici koji zahtevaju više sredstava i bolje uslove za rad, a na drugoj strani su građani koji se pitaju zašto se novac ne troši na projekte koji bi imali stvarnu vrednost. Filmovi i umetnost uopšte trebaju da budu ogledalo društva, ali kada se stvori razdor između umetnika i javnosti, teško je pronaći zajednički jezik.
Osim toga, uloga medija je takođe ključna u ovoj debati. Mediji bi trebali da preispitaju kako izveštavaju o ovim pitanjima i da li su dovoljno kritični prema onima koji su odgovorni za trošenje javnog novca. Da li je u redu da se umetnici predstavljaju kao žrtve, dok se zapravo postavlja pitanje njihove odgovornosti? Kako se može očekivati da javnost ima razumevanje za njihove zahteve kada se ne vide rezultati njihovog rada?
U ovom trenutku, važno je da se svi akteri, uključujući umetnike, državu i publiku, okupe i pokušaju da pronađu rešenje. Umesto da se sukobljavaju, možda je bolje razgovarati o tome kako se može unaprediti filmska industrija u Srbiji. To uključuje postavljanje jasnih pravila, odgovornosti i očekivanja s obe strane.
U kontekstu ovog protesta, postavlja se i pitanje kako će se situacija razvijati dalje. Da li će umetnici shvatiti ozbiljnost svoje uloge i obaveza prema društvu? Da li će se država potruditi da pruži podršku koja je potrebna, ali pod uslovom da se postignu rezultati? I na kraju, kako će publika reagovati na sve ovo?
S obzirom na trenutnu situaciju, jasno je da je potrebno više od reči. Potrebni su konkretni koraci kako bi se izgradila međusobna podrška između umetnika i društva. Samo tako možemo stvoriti okruženje u kojem će umetnost i kultura napredovati, a svi akteri će moći da se osećaju ispunjeno i odgovorno.
