Genetika određuje čak do 55 odsto životnog veka čoveka, pokazalo je istraživanje objavljeno danas u naučnom časopisu „Science“. U ovom istraživanju se navodi da geni igraju znatno veću ulogu u životnom veku nego što se ranije smatralo. Međunarodni tim istraživača koristio je podatke iz studija blizanaca kako bi razlikovao spoljašnje uzroke smrti, kao što su nezgode, ubistva i infekcije, od unutrašnjih, bioloških faktora, uključujući genetske mutacije i bolesti povezane sa starenjem.
Razdvajanjem ovih kategorija, istraživači su dobili precizniju procenu uticaja genetike na životni vek, koja je sada procenjena na znatno viših 55 procenata u odnosu na ranije procene koje su se kretale između 6 i 33 odsto. Glavni autor studije, Ben Senhar sa Instituta Vejzman u Izraelu, istakao je da ovaj rezultat nije slučajan. On je napomenuo da, kada se posmatraju studije blizanaca o gotovo bilo kojoj osobini, otprilike 50 odsto karakteristika je nasledno. Ovo se takođe može primetiti i u slučaju starosne granice menopauze.
Profesor Morten Šeibje-Knudsen sa Univerziteta u Kopenhagenu ukazao je na to da je novi pristup „eliminisao spoljašnji šum“ i omogućio otkrivanje osnovne biologije starenja. On je podsetio da geni značajno određuju životni vek kod različitih vrsta, od kvasca koji živi 13 dana do kitova koji mogu da dožive više od 200 godina.
Ipak, uprkos ovim saznanjima, eksperti upozoravaju da zdrav stil života i dalje igra ključnu ulogu u određivanju životnog veka. Senhar je naglasio da, iako genetika može da odredi 55 procenata životnog veka, preostalih 45 procenata zavisi od ishrane, fizičke aktivnosti i opštih životnih navika. Ovi faktori su i dalje od suštinskog značaja za dugovečnost i kvalitet života.
Studija takođe ukazuje na važnost daljeg istraživanja zaštitnih gena koji mogu „produžiti život“, posebno kod ljudi koji nose gene otporne na hronične bolesti. Među njima se ističu geni kao što su FOXO3, APOE i SIRT6, za koje se veruje da igraju ulogu u očuvanju zdravlja i sprečavanju bolesti koje su povezane sa starenjem.
Zaključak istraživača je da dugovečnost verovatno zavisi od interakcije više gena, a ne od postojanja jednog ključnog „genu za sve“. Ova perspektiva otvara nove mogućnosti za istraživanje u oblasti genetike i starenja, sa ciljem da se bolje razume kako različiti genetski i životni faktori mogu uticati na životni vek.
Istraživanje je takođe pozvalo na veće prepoznavanje i razumevanje genetskih faktora koji mogu pomoći u razvoju strategija za poboljšanje zdravlja i produženje životnog veka. Ova otkrića mogu imati značajan uticaj na javno zdravlje i medicinska istraživanja, kao i na razvoj politika usmerenih na unapređenje kvaliteta života u starijem uzrastu.
Na kraju, iako genetika igra značajnu ulogu u određivanju životnog veka, ne smemo zaboraviti na važnost zdravih životnih navika. Kombinacija dobrih gena i zdravog načina života može stvoriti uslove za duži i zdraviji život, što je cilj svake osobe. U tom smislu, rezultati ovog istraživanja služe kao podsticaj za sve nas da se brinemo o svom zdravlju i životnim navikama, jer i najmanje promene mogu imati dugoročne koristi za naše zdravlje i životni vek.
