„Da bi sve ostalo isto, sve se mora promeniti.“ Ova rečenica iz romana Đuzepea Tomasija di Lampeduse „Leopard“ opisuje dilemu Evrope u 21. veku, gde se zemlje koje su nekada dominirale svetom suočavaju sa izazovima i promenama koje donosi nova globalna stvarnost. Evropska unija se nalazi u krizi, a njeno opadanje kao globalne sile postaje sve očiglednije.
Evropska unija, kao srce kontinenta, često deluje da se menja samo pod pritiskom kriza. Godinama se oslanjala na kinesko tržište za ekonomski rast, ruski gas za energiju i američku vojsku za sigurnost. Međutim, posle tri godine rata u Ukrajini i promena u američkoj politici pod vođstvom Donalda Trampa, EU se našla na prekretnici.
U ovoj nestabilnoj situaciji, Evropa mora da prihvati promene, slično plemićkoj porodici koja shvata da mora da otpusti neke od svojih sluga da bi ostala solventna. Evropa bi trebalo da razmotri napuštanje luksuznih politika koje više ne može da priušti.
Jedan od ključnih izazova za EU je odnos sa Britanijom. Nakon Bregzita, sve se više čini da EU ne može da priušti luksuz da se i dalje svađa sa Britanijom. Umesto toga, Britanija predstavlja vojnu, geopolitičku i industrijsku težinu koja može ojačati evropski uticaj u Ukrajini. Ipak, dogovor o saradnji i dalje je blokiran zbog nesuglasica oko drugih pitanja.
Pored toga, način na koji EU tretira udaljenije zemlje takođe deluje samozadovoljno. Unija je pokušavala da nametne svoja pravila o zaštiti životne sredine i radnim uslovima daleko izvan svojih granica, ali sada, kada mora da zaključi trgovinske sporazume da bi nadoknadila američki protekcionizam, suočava se sa sopstvenim problemima.
U svetlu promena u međunarodnoj trgovini, EU bi mogla da ojača međusobnu saradnju među svojim članicama. Ipak, administrativne prepreke i dalje postoje, a trgovina unutar Unije često dolazi sa visokim troškovima. Birokratske prepreke još uvek usporavaju napredak, a mnogi predlozi za poboljšanje jedinstvenog tržišta ostaju neispunjeni.
Jedan od ozbiljnih problema koji Evropa odlaže je demografija. Odnos radno sposobnih ljudi prema penzionerima se drastično menja, što može imati dalekosežne posledice za evropski socijalni sistem. Godine 1980. bilo je pet radno sposobnih na jednog penzionera, dok bi do 2050. taj odnos mogao pasti na samo dva.
Takođe, Evropa je godinama štedela na odbrani, uživajući u „mirovnim dividendama“ posle Hladnog rata. Mnoge zemlje, poput Italije i Belgije, pokušavaju da ispune NATO-ove ciljeve od 2% BDP-a za odbranu, dogovorene još 2014. godine, ali se suočavaju sa izazovima.
Promena prioriteta je ključna za budućnost Evrope. Odustajanje od luksuznih politika može omogućiti veću pažnju na važne ciljeve, kao što su smanjenje emisije gasova i pomoć Ukrajini. Ove promene nisu luksuz, već nužnost za očuvanje stabilnosti i prosperiteta na kontinentu.
U zaključku, kako navodi „Ekonomist“, Evropa mora da razume da promene u svetu zahtevaju promene u njenim prioritetima. Samo tako će moći da ostane relevantna i da se prilagodi novim globalnim izazovima.
