Industrijski pad, disruptivne tehnologije, troma investicija, regulatorne barijere, kaznene tarife, nelojalna konkurencija, klimatske promene i demografska kriza predstavljaju ogromne izazove s kojima se suočava Evropska unija. Ovi problemi su pokrenuli hitnu potragu za smelim rešenjima koja mogu doneti značajan iskorak. Međutim, koliko su lideri zapravo spremni da idu daleko?
Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, ukazala je na potrebu za postizanjem dogovora među svih 27 država članica EU. U njenom pismu liderima pred neformalni samit, naglasila je da, ukoliko nedostatak napretka ugrozi evropsku konkurentnost, ne bi trebalo da se libimo da iskoristimo mogućnosti predviđene Ugovorima o povećanoj saradnji. Ova izjava je iznenadila mnoge, s obzirom na to da je njen posao da postavlja pravac politike za ceo blok i obezbedi jedinstvenu primenu pravila EU.
Dve nedelje pre samita, ministri finansija Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Poljske i Španije formirali su novu koaliciju nazvanu E6, sa ciljem da se pokrene „odlučna akcija i brzi napredak“ u ključnim strateškim oblastima, uključujući odbranu i lance snabdevanja. Nemački ministar finansija, Lars Klingbil, je izjavio: „Mi dajemo impuls, a druge zemlje su dobrodošle da nam se pridruže.“
Na prethodnom samitu u decembru, lideri EU su se dogovorili da izdaju 90 milijardi evra zajedničkog duga kako bi zadovoljili finansijske i vojne potrebe Ukrajine za 2026. i 2027. godinu. Ova odluka je predstavljala uspeh evropskog jedinstva, uprkos odbijanju Mađarske, Slovačke i Češke da učestvuju. Ovaj plan je zahtevao povećanu saradnju, mehanizam na koji je Fon der Lajen aludirala, i bio je prvi put da je ovaj instrument korišćen za postizanje spoljnopolitičkog cilja ovakvog obima.
Dok se lideri EU suočavaju sa unutrašnjim pitanjima i traže hitne mere za oživljavanje stagnirajuće ekonomije, ideja o dvobrzinskoj Evropi postaje sve prisutnija. Visoki zvaničnik EU je izjavio da „prvi pokušaj mora uključivati svih 27 država članica, ali nećemo sebi vezivati ruke“. Ukoliko postoji kritična masa zemalja spremnih da idu napred, to treba posmatrati pragmatično.
U praktičnom smislu, dvobrzinska Evropa već postoji. Najvidljiviji primer je evrozona, gde su neke države članice usvojile jedinstvenu valutu, dok su druge odlučile da se isključe. Slični mehanizmi su uspostavljeni za finansijske inicijative poput Evropskog mehanizma stabilnosti. Zona Šengen je takođe započela na međuvladinoj osnovi, a vremenom se proširila na sve države članice osim Kipra i Irske.
Međutim, ovi ad hoc formacije predstavljaju izazov za Brisel, jer izbegavaju njegov nadzor i komplikuju unutrašnju koordinaciju. Fon der Lajen preferira povećanu saradnju, koja omogućava institucijama da imaju ulogu u procesu. Postavlja se pitanje kako da se ubrza donošenje odluka u trenutnom geopolitičkom i ekonomskom kontekstu, dok se istovremeno izbegava formiranje fleksibilnih koalicija van okvira EU.
Svi ovi napori vode ka želji da se prevaziđe složeno donošenje odluka u EU i da se postigne brži napredak. Ova ideja je posebno privlačna u trenutnom okruženju punom izazova, kada su inovativna rešenja potrebna više nego ikad. Ipak, smelija rešenja nose sa sobom rizik. Dvobrzinska Evropa može biti skupa i rizična, jer može povećati razlike među državama članicama.
Kako bi se postigla potrebna brzina i obim odgovora na aktuelne probleme, važno je jasno definisati ciljeve i pronaći odgovarajući način za njihovo ostvarenje. Ovaj pristup može pomoći EU da izbegne pat-pozicije i unapredi integraciju među državama članicama koje žele i mogu da učestvuju. U vreme kada su izazovi sve prisutniji, hitna potreba za smelim i inovativnim rešenjima postaje očigledna.
