Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ Savo Štrbac izjavio je danas da je euforija hrvatskog nacionalizma započela 1970. godine, nakon održane desete sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske (SHK). Štrbac je za Tanjug ispričao svoja sećanja iz tog perioda, kada je, zajedno sa prijateljem, prodavao jaja na zagrebačkoj pijaci. Kako je naveo, tada su počeli da se javljaju komentari o tome zašto koristi ekavicu, a ubrzo je stigla vest da će njihov posao preuzeti „neki Hercegovci“.
Štrbac se seća da je drugi značajan trenutak bio kada se dopao jedne devojke koja je na sastanak došla sa kapi na kojoj je bio istaknut hrvatski grb. „To je sada u modi, tako se prepoznajemo, tako se dokazujemo“, rekla mu je. Ovaj trend nošenja simbola hrvatskog nacionalizma brzo je postao sveprisutan, što je dodatno osnažilo nacionalne osećaje među mladima.
U novembru 1971. godine, pre sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, započeo je štrajk studenata u Hrvatskoj, koji su tražili da se „vrate njene devize“. Štrbac je istakao da je tada vladalo mišljenje da je Hrvatska opljačkana od strane Beograda. „To je bila glavna parola“, kazao je Štrbac, dodajući da se u to vreme pojavilo na desetine novina koje su sve bile usmerene na to da se vrate sredstva koja su, prema njihovim rečima, „oteta“.
Na sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, održanoj 1. decembra 1971. godine u Karađorđevu, smenjeno je rukovodstvo Saveza komunista Hrvatske, koje je predvodilo tzv. Masovni pokret. Štrbac je naglasio da je nakon te sednice nastala tišina koja je trajala sve do 1990. godine. „Od 1971. godine do 1990. trajala je tišina, a taj period se u Hrvatskoj naziva hrvatska tišina ili hrvatsko ćutanje“, objasnio je.
U decembru 1971. godine, na inicijativu Tita, ponovo je zakazana sednica Centralnog komiteta Hrvatske, na kojoj su Pero Pirker i Savka Dapčević-Kučar podneli ostavke na sve političke funkcije, a pročitana je i ostavka Mike Tripala. Štrbac je istakao da je više od 2.000 ljudi osuđeno u Hrvatskoj tokom tog perioda.
„Oni su otišli s funkcija, ali njihove ideje, ono za šta su se zalagali, velika većina tih njihovih zahteva i predloga je ušlo u ustav iz 1974. godine“, naveo je Štrbac. Na taj način, iako su smenjeni, ideje nacionalizma i autonomije koje su promovisali ostale su prisutne u pravnim i političkim okvirima Hrvatske.
Štrbacov osvrt na događaje iz 1970-ih godina osvetljava kako je nacionalizam u Hrvatskoj polako, ali sigurno dobijao na snazi, i kako su se promene u društvu i politici u tom periodu odražavale na identitet i osećaj pripadnosti građana. On takođe ukazuje na to da su ti procesi dugoročni i da su oblikovali ne samo političku scenu Hrvatske, već i njen društveni i kulturni identitet.
Ove tvrdnje i sećanja predstavljaju značajan deo istorijskog narativa o razvoju nacionalizma u Hrvatskoj, koji se nastavio kroz decenije, a kulminirao u ratovima devedesetih godina prošlog veka. S obzirom na trenutnu političku situaciju u regionu, razumevanje ovih istorijskih konteksta može biti ključno za analizu savremenih odnosa među narodima bivše Jugoslavije.
