Sedmomesečni Panč, mali majmun koji je ostao bez majke, postao je viralna senzacija na društvenim mrežama nakon što je objavljen snimak na kojem čvrsto grli plišanu igračku, verujući da mu je to mama. Ovaj dirljiv prizor ponovo je pokrenuo javnu raspravu o značaju majčinskog dodira za razvoj primata, što je tema koja se istražuje još od vremena američkog naučnika Harija Harloua.
U viralnom videu, Panč se neprestano drži za plišanog medveda, tražeći u njemu osećaj sigurnosti i utehu zbog gubitka roditelja. Razgledajući ovu scenu, mnogi su se setili Harlouovih eksperimenata iz pedesetih i šezdesetih godina, koji su pokazali koliko je važan emocionalni kontakt između majke i novorođenčeta.
Harlou je sproveo seriju istraživanja na rezus makaki majmunima i došao do radikalnog zaključka da se bebe ne vezuju za majku samo zbog hrane, već i zbog emocionalne sigurnosti koju im pruža. U svom najpoznatijem eksperimentu, Harlou je odvojio novorođene majmune od njihovih bioloških majki i ponudio im dve veštačke „surogat“ majke: jednu napravljenu od žice i drugu prekrivenu mekom tkaninom. Mladunci su provodili daleko više vremena grleći „krpenu“ majku, čak i kada su znali da je „žičana“ verzija izvor hrane.
Ovaj eksperiment je potvrdio da je „uteha dodirom“ od suštinskog značaja za psihološki razvoj mladunaca. Istraživanja su takođe pokazala da su mladunci koji su odrasli bez majke ili nekog oblika društvenog kontakta razvili ozbiljne poremećaje u ponašanju, uključujući izolaciju i strah od interakcije s drugima. Kada bi se našli u nepoznatom okruženju, oni koji su imali „krpenu majku“ osećali su se dovoljno sigurnima da istražuju, dok su ostali ostajali paralizovani od straha.
Panč, kao simbol tog emocionalnog vezivanja, ponovo potvrđuje Harlouove zaključke. Njegova potreba za toplinom, dodirom i emocionalnim „utočištem“ duboko je ukorenjena. U zoološkom vrtu, zaposleni su prepoznali važnost postojanja „objekta utehe“ za Panča. Kako su naveli, znali su da će plišana igračka imati smirujući efekat na mladunca i pomoći mu da se izbori s anksioznošću nakon što je odbacen od strane majke.
Prema rečima čuvara, Panč je imao poteškoća da se socijalizuje sa drugim majmunima, što je dodatno isticalo važnost emocionalne podrške u njegovom razvoju. Dajući mu plišanog orangutana, zaposleni su pokušali da mu pomognu da se bori sa osećajem usamljenosti i straha.
Više od 70 godina nakon Harlouovih eksperimenata, nauka i dalje potvrđuje da je veza roditelj–dete ključna za zdrav razvoj, ne samo kod ljudi, već i kod primata. U današnjem svetu, gde je emocionalna povezanost često zanemarena, priča o Panču služi kao podsetnik na to koliko je važno pružiti sigurnost i ljubav onima koji su najranjiviji.
Ova situacija je podstakla mnoge ljude da razmišljaju o vlastitim iskustvima vezanja i emocionalne podrške tokom odrastanja. Pančeva priča postala je simbol nade i empatije, pokazujući da i u najtežim trenucima, ljubav i podrška mogu doći u različitim oblicima. Uz podršku svoje plišane igračke, mali Panč nastavlja da podseća svet na snagu emocionalnih veza i važnost brige o onima koji se nalaze u teškim okolnostima.
