Dragoje Bojić, penzionisani policijski inspektor iz Priboja, poznat je po svom nesebičnom doprinosu humanitarnim akcijama i pomoći onima koji su u potrebi. Nedavno je organizovao humanitarnu akciju za Suada Trbovića Sula, čoveka koji se, uprkos teškoj bolesti, odrekao transplantacije jetre u korist mlađeg pacijenta. Njegova priča je ujedinila ljude iz čitave Srbije koji su se okupili oko ideje pomoći. Suad, iako živi sam od socijalne pomoći, nije ostavljen bez podrške; komšije i sugrađani su mu pružili ruku, pokazujući da nije sam u ovoj teškoj borbi.
Dragoje Bojić, poznat po svojoj velikodušnosti, nije prvi put inicirao humanitarnu akciju. Tokom svoje karijere, on je često pomagao drugima i donirao deo svojih primanja onima kojima je pomoć najpotrebnija. Iako nije bogat, Bojić je uvek našao načina da pomogne, čak i dok je školovao dvoje sinova. Njegova humanost dolazi iz duboke želje da olakša patnje drugih, što potvrđuje njegov dugogodišnji rad.
Bojić se već decenijama odriče dela svoje plate, dnevnica i nagrada kako bi podržao one kojima je pomoć potrebna, posebno kada su u pitanju medicinski troškovi. Njegove akcije su rezultirale velikim sumama novca koje je prikupljao za različite medicinske intervencije. U jednom slučaju, donirao je svoju jubilarna nagradu za pomoć Marijani Žarković, učenici gimnazije, koja je bila u njegovom sinovskom razredu. U saradnji sa drugim roditeljima, privrednicima i kolegama, uspeli su da prikupe značajnu sumu koja je omogućila Marijani da prođe uspešnu operaciju.
Dragoje Bojić je tokom svoje karijere prešao dug put, počevši kao pozornik na beogradskoj železnici, a zatim napredujući do pozicije šefa. Svi njegovi uspesi i nagrade, kako sam ističe, rezultat su timskog rada i saradnje sa kolegama iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Beograda. On se opisuje kao skroman i nenametljiv policijski službenik, pošten i pravedan, koji uživa poštovanje i poverenje svojih kolega i sugrađana. Njegovi roditelji su mu usadili vrednosti humanosti i dobrote, koje nastoji preneti i na svoju decu.
Bojić je tokom svoje karijere dobio brojne nagrade za svoj rad. Njegova humanost se ne ogleda samo u donacijama, već i u njegovom pristupu radu. On se nada da će njegovi sinovi, Aleksa i Filip, jednog dana krenuti njegovim stopama, kako u policijskoj službi, tako i u životu. Za sve što radi, dobija podršku od porodice i kolega, uključujući svoju suprugu Tijanu, koja je prosvetni radnik.
Njegova predanost i hrabrost nisu prošle nezapaženo, a Bojić je bio povređen u službi prilikom hapšenja najokorelijih kriminalaca. Njegov rad je prepoznat na višestrukim nivoima; 2002. godine je nagrađen zlatnikom sa likom Jakova Nenadovića, prvog ministra srpske policije. Više puta je biran za policajca meseca i godine, a svaki put je deo nagrade davao u humanitarne svrhe.
Dragoje Bojić je primer kako pojedinac može da utiče na zajednicu i pokaže da humanost i nesebičnost i dalje postoje i u današnjem svetu. Njegove akcije inspirišu mnoge ljude da se uključe i pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija. U vremenu kada je lako zaboraviti na druge, Bojićeva priča podseća na važnost solidarnosti i zajedništva.
