Legendarni srpski košarkaš i trener Aleksandar Saša Đorđević boravio je u Madridu, gde mu je prestižni magazin Gigantes del Basket uručio nagradu za „Internacionalnu legendu“. Tim povodom, Đorđević je govorio o svojoj karijeri, zdravstvenim problemima i budućim planovima.
Iako trenutno nije angažovan na klupi, Đorđević ističe da njegova strast prema košarci ne jenjava. Ipak, otkriva da je njegovo telo platilo visoku cenu za sve godine provedene u sportu. „Prošlog novembra imao sam drugu operaciju kuka, sada imam dva veštačka. To su poklončići koje mi je ostavila karijera. Period oporavka nije bio jednostavan. Sve je počelo još pre Olimpijskih igara u Seulu, kada sam deset dana bio u bolnici zbog artroze“, rekao je Đorđević.
Na pitanje da li mu nedostaje parket i šta ga sprečava da se vrati na klupu, Đorđević je odgovorio: „Nemojte se iznenaditi ako me bilo kog dana vidite ponovo na terenu. Imao sam opcije, neke sam odbio, a druge se nisu ostvarile. Ali sam veoma strpljiv. Svaki put kada kročim na parket, u meni se probude vatra i strast. Ipak, dovoljno sam zreo da shvatim da ne želim da budem trener koji ide negde samo da bi trenirao. Moram da se uključim u projekat, da ga osetim.“
Đorđević, koji je od 2003. godine i državljanin Španije, govorio je i o svom vezivanju za ovu zemlju. „Moje kćerke su rođene ovde, jedna u Barseloni, druga u Madridu. Zahvalan sam i Barsi i Realu, za mene najvećim klubovima koji postoje. Veoma sam vezan za ovu zemlju i voleo bih da se jednog dana vratim.“
Na pitanje o tome da li bi trenirao Barselonu ili Real Madrid, Đorđević je rekao: „To je hipotetičko pitanje. Oba tima imaju sjajne trenere. Naša profesija se meri nivoom profesionalizma, a ne emocijom.“ Takođe, govorio je i o Partizanu, svom klubu iz mladosti: „Sve je moguće, ali insistiram na tome da to mora biti pravi trenutak i prava prilika.“
Đorđević se osvrnuo i na svoje učitelje u košarci. „Imao sam sreće sa svima njima, ali i sa mojim ocem koji je bio trener. Svi su oni bili ljudi sa neverovatnom kulturom sporta. Od svakog od njih imam poneku vežbu u svojoj beležnici.“
Godina 1992. i titula sa Partizanom ostaju posebno mesto u njegovoj karijeri. „Izbor Fuenlabrade kao mesta gde ćemo igrati bio je ogroman uspeh. Zvali smo se ‘Partizan iz Fuenlabrade’. Svake godine imam večeru sa saigračima iz tog perioda i pričamo o tome jer nam je taj trofej promenio živote.“
Đorđević se prisetio i svojih najznačajnijih trenutaka na terenu, uključujući koš protiv Huventuda u Istanbulu. „Imao sam sreće da budem na terenu u tim trenucima. To su snovi svakog deteta kada odbrojavate: 5, 4, 3, 2… i šutnete. Moji šutevi su dolazili u teškim trenucima za moju zemlju. Koš protiv Hrvatske 1997. godine bio je prvi meč naše dve zemlje u bilo kom sportu.“
Na kraju, Đorđević se osvrnuo na svoju NBA epizodu koja nije bila onakva kakvu su mnogi očekivali. „Zato što ja volim da vodim tim, volim da budem lider. U Portland sam stigao sa 29 godina. Pre toga, imao sam prilike da idem u Hjuston ili Golden Stejt, ali nisam hteo. Želeo sam da igram u Milanu i Bolonji.“
U razgovoru je podelio i anegdotu o Huanu Karlosu Navaru, rekavši: „Govorio sam mu da to ne šutira! Ali posle mesec dana sam odustao i rekao mu: ‘Radi šta god hoćeš’. Na kraju je to postao jedan od najboljih šuteva u istoriji košarke.“
Đorđević, i dalje posvećen košarci i svojim učenicima, ostaje jedan od najomiljenijih i najuticajnijih sportista u Srbiji. Njegova karijera i dalje inspiriše mlade igrače širom sveta, a njegova strast prema igri i ljudima ostaje neizbrisiva.
