Zoran Đinđić, bivši premijer Srbije, bio je svestran u vezi sa pretnjama po svoj život, a to je potvrdio bivši ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, Vilijam Montgomeri. U intervjuu za nedeljnik, Montgomeri je otkrio da je Đinđić bio svestan opasnosti nakon što su mu u februaru i martu 2003. godine već pokušali atentate. Prema njegovim rečima, Đinđić je rekao da ne može javno govoriti o pretnjama jer bi se ljudi smejali, s obzirom na to da nije bilo očiglednih dokaza o napadu.
Montgomeri se prisetio incidenta kada je Dejan Milenković Bagzi pokušao da kamionom udari u automobil premijera. Đinđić je bio svestan da je Bagzi bio član „zemunskog klana“, što mu je dodatno potvrdilo ozbiljnost situacije. Samo četiri dana nakon toga, Đinđić je ubijen u dvorištu Vlade Srbije.
U intervjuu, Montgomeri je naveo da je bio prisutan na najmanje 50 sastanaka u zgradi Vlade Srbije i da su ga uvek vozili kroz podzemni prolaz, koji je omogućavao direktan pristup liftovima. Đinđić je, međutim, odlučio da koristi drugi ulaz, gde je na kraju i pogođen.
Prema Montgomerijevim rečima, Đinđić je ubijen iz više razloga, među kojima je najistaknutiji njegov pritisak da izruči Srbe Haškom tribunalu. Ova odluka nije bila popularna među građanima, a tadašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica, snažno se protivio izručenju. Takođe, mnogi pripadnici „crvenih beretki“, koji su služili na Kosovu, plašili su se izručenja.
Đinđić je tražio da se Slobodanu Miloševiću sudi u Srbiji, a Montgomeri je naveo da su postojale ponude za finansijske donacije i ukidanje sankcija kako bi se Đinđić ubedio da izruči Miloševića. Montgomeri je izrazio sumnju da je Đinđić imao veze s kriminalnim grupama, što je postalo ključno kada je trebalo uhapsiti Miloševića.
Na dan atentata, Đinđić je bio praćen od strane članova „zemunskog klana“. Zvezdan Jovanović, jedan od atentatora, ispalio je metak sa udaljenosti od 126 metara, što je dovelo do smrtonosnih povreda. Montgomeri je istakao da je Đinđić bio u zamci, jer je obećao „zemuncima“ da ih neće dirati, ali je kasnije odlučio da podigne optužnicu protiv njih, što je dovelo do njegovog ubistva.
Situacija je dodatno zakomplikovana sukobom između zemunskog i surčinskog klana, čiji je lider postao zaštićeni svedok. Montgomeri je ukazao na to kako su „zemunci“ saznali za Đinđićevu odluku da ih optuži i tako potvrdili svoje sumnje da ih je izdao.
Bivši ambasador smatra da su za Đinđićevu smrt odgovorni Haški tribunal, njegovo izručenje i kriminalne bande. Takođe, naglasio je da su vlasti nakon atentata produžile vanredno stanje kako bi pokušale da pronađu vezu između atentata i Koštunice, što im nije uspelo.
Montgomeri je preporučio novom premijeru Zoranu Živkoviću da nastavi sa hapšenjem onih za koje se veruje da su umešani u atentat, bez potrebe za vanrednim stanjem, što je i Živković prihvatio.
Ova svedočenja i analize ukazuju na složenost situacije u kojoj je Đinđić izgubio život, kao i na političke i kriminalne tenzije koje su vladale u to vreme. Montgomeri, kao ključni svedok u ovoj priči, otkriva detalje koji bi mogli pomoći u razumevanju ne samo atentata na Đinđića, već i šireg konteksta političkih previranja u Srbiji početkom 21. veka.
