U proleće 1946. godine, Slovenija je bila u potrazi za svojim ljudima, onima koji su se tokom rata zatekli u različitim delovima zemlje. Slavka Ranković, koja je radila u Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije, dobijala je poruke od Mihine Marinka, koji je predlagao njen povratak u Sloveniju. Iako je bila daleko od domovine poslednje dve godine, Slavka je imala planove za svoj život i obrazovanje.
U njenom srcu, osećanja prema Marku, njenom šefu, postajala su sve složenija. Iako je Marko bio nedostižan i posvećen poslu, Slavka je u njemu prepoznala osobu koju je duboko poštovala. Njihov odnos, iako prijateljski, bio je obeležen strepnjom i nesigurnošću. Slavka je osećala da je svaki njegov uspeh, svako odlikovanje koje je dobijao, dodatni zid između njih.
Kada je primila Mihinu depešu, Slavka je čekala Markovu odluku o njenom povratku u Sloveniju. Njena borbenost iz rata nije bila dovoljna; sada je bila potrebna upornost. Marko nije komentarisao depešu, a Slavka je bila u neizvesnosti, brinući se da će možda biti poslana na drugo mesto.
Svi zaposleni u CK su redovno bili pozivani kod Marka zbog radnih sastanaka, a Slavka je nadala da će na jednom od tih sastanaka dobiti odgovor na svoje pitanje. Kad je napokon ušla u njegov kabinet, Marko je imao papir u ruci i počeo da govori o depeši, ali nije odmah otkrio njenu suštinu. Slavka je, pre nego što je on završio, upala u reč, što je dodatno produbilo njenu nervozu. Njena želja da sazna šta se dešava bila je sve jača.
U tom trenutku, njen život se preokrenuo. Markov sekretar Rade je došao s informacijom da odmah ide kod Marka. Njihov razgovor, koji je počeo s nevinim pitanjem o braku, pretvorio se u trenutak kada je Slavka shvatila koliko je Marko svestan njene situacije. Njihov odnos je bio obeležen prijateljstvom, ali i napetostima koje je ona osećala.
Krajem marta 1947. godine, Slavka je odlučila da se suoči s Markom i iznese mu svoje želje u vezi sa školovanjem. Njena potreba za obrazovanjem bila je jača od straha od njegovog odgovora. Kada mu je izložila svoj plan da se posle mature preseli na drugo radno mesto, Marko je bio otvoren prema njenoj odluci i obećao joj podršku.
Odluka o preseljenju izazvala je pometnju među njenim kolegama. Mnogi nisu mogli da razumeju zašto odlazi, a Slavka je osećala pritisak okoline. Unatoč tome, njena želja za samostalnošću bila je snažna. Razgovori s Aleksandrom Ranovićem, koji je bio njen kolega, dodatno su komplicirali stvari. Obojica su skrivali svoja osećanja jedno prema drugome, dok su se u svom drugarskom odnosu borili sa željom da budu bliži.
Kako je vreme prolazilo, Slavka je sve više razmišljala o svom budućem životu. Proleće je donelo promene, ali i neizvesnosti. Njena osećanja prema Marku su postajala sve jača, ali je ona bila svesna da je između njih postojala barijera koju je teško probiti. Njihov odnos nije bio samo profesionalan; bio je obeležen složenim emocijama koje su se javljale u svakom trenutku provedenom zajedno.
Na kraju, Slavka je bila na raskrsnici. Njena odluka o preseljenju značila je ne samo promenu radnog mesta, već i preuzimanje kontrole nad sopstvenim životom. Osećaji prema Marku, koji su se smenjivali između prijateljstva i nečega dubljeg, ostavljali su je u dilemama o tome kako da nastavi dalje. Dok su se pripreme za maturu i venčanje približavale, Slavka je znala da će njen život zauvek biti promenjen, bez obzira na to kako se situacija razvijala.
