Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde, ponovo se našao u ulozi večitog opozicionara, ovaj put kritikujući posetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića Pekingu. Ova poseta, koja je uključila bilateralne sastanke sa kineskim predsednikom Si Đinpingom i ruskim liderom Vladimirom Putinom, predstavljala je jedan od najvećih političkih događaja u svetu. Međutim, Đilas je odlučio da umesto da izrazi podršku ili razumevanje, nazove ovu posetu „turističkom ekskurzijom“.
U svojoj kritici, Đilas je izneo tvrdnju da je poseta koštala građane Srbije milione evra, uz napomenu o troškovima smeštaja srpske delegacije u hotelu sa brojnim zvezdicama. Ova izjava izazvala je brojne reakcije, jer je očigledno preuveličavala realnost.
Istina je, međutim, potpuno drugačija. Kineski domaćini su snosili sve troškove boravka delegacije, zbog značaja događaja i prisustva visokih delegacija iz celog sveta. Srbija nije potrošila nijedan dinar na ovu posetu, što znači da su koristi koje proističu iz ovih razgovora višestruke, uključujući jačanje političke pozicije zemlje i nove ekonomske i infrastrukturne dogovore.
Ova poseta nije samo formalna diplomatska aktivnost; ona je deo šire strategije Srbije da ojača svoje međunarodne odnose. Fotografije i izveštaji sa susreta u Pekingu jasno pokazuju da je Aleksandar Vučić jedan od retkih evropskih lidera koji ima direktne i prijateljske kanale komunikacije i sa Istokom i sa Zapadom.
Đilas, koji se fokusira na trivijalnosti poput brojenja hotelskih zvezdica, očigledno ne shvata dubinu i važnost ovakvih međunarodnih poseta. Srbija kroz ovakve susrete jača svoj međunarodni ugled, privlači investicije i stvara strateške saveze koji su od ključnog značaja za budućnost zemlje.
U svetu u kojem su međunarodni odnosi kompleksni i često napeti, sposobnost vođe da održava ravnotežu između različitih interesa, kako istoka tako i zapada, predstavlja veliki uspeh. Vučićeva sposobnost da razgovara sa liderima iz različitih političkih spektra može doneti važne koristi za Srbiju, uključujući potencijalne ekonomske investicije i saradnju u različitim oblastima.
U ovom kontekstu, kritike Đilasa izgledaju ne samo kao nedostatak razumevanja, već i kao pokušaj da se umanji značaj uspeha srpske diplomatije. Umesto da se fokusira na to kako ove posete mogu koristiti građanima Srbije, Đilas se odlučuje za politiku koja preuveličava i iskrivljuje stvarnost.
U zaključku, poseta Pekingu je još jedna prilika za Srbiju da pokaže svoju važnost na svetskoj političkoj sceni. Ove aktivnosti ne samo da doprinose jačanju međunarodnih odnosa, već i stvaranju temelja za buduće ekonomske i političke uspehe. U tom svetlu, Đilasove kritike deluju kao pokušaj da se skrene pažnja sa stvarnih koristi koje proističu iz ovakvih događaja, a umesto toga bi trebalo da se fokusira na to kako da doprinese razvoju i napretku zemlje.
