Među brdima i starim kućama sela Trnava, nedaleko od Novog Pazara, živi nana Mejrem, žena više od osamdeset godina. Njeno lice, iscrtano borama, svedoči o dugom životu ispunjenom patnjom, a njena duša čezne za sinom kojeg nije videla više od 40 godina. Ova dirljiva priča postala je poznata zahvaljujući seriji reportaža „Ljudske sudbine“, koju vodi Hido Muratović.
Četiri decenije su prošle otkako je Mejrem poslednji put videla svog sina Faruka. Od tada, tišina je bila sve što je imala – nijednog glasa, nijednog pisma, samo tuga i patnja. Svakog jutra, pre nego što bi skuvati kafu ili pogledati kroz prozor, pitala se: „Gde li je moj sin?“ Njena čežnja je rasla s vremenom, a nada je polako nestajala. Međutim, kada je već poverovala da nikada neće doživeti trenutak ponovnog susreta, dogodilo se čudo. Na pragu njene kuće, posle svih tih godina, pojavio se njen sin.
Susret između Mejrem i Faruka bio je emotivan i pun suza. Na 24. jun 2025. godine, datum koji će obeležiti do kraja njenog života, majka i sin su se konačno zagrlili. Faruk, sada odrasli muškarac, ponavljao je: „O majko moja, ja sam tvoj sin, ne plaši se. Tvoj Faruk je tu, nemoj plakati.“ Ovaj trenutak sreće bio je rezultat truda dobrih ljudi iz celog sveta koji su se angažovali u potrazi za Farukom nakon što je njegova sudbina postala poznata.
Sve je počelo kada je Hido Muratović, pre dva meseca, objavio priču o Mejrem na društvenim mrežama. Njeni problemi i bolna sudbina dotakli su srca mnogih, a rezultati su bili brzi. Ljudi su se okupljali iz različitih krajeva kako bi pomogli njoj i potražili njenog sina, kojeg je poslednji put videla kada je imao samo nekoliko meseci. Iako nije bilo lako, upornost i ljubav su se isplatile, pa su se Faruk i Mejrem konačno ponovno sastali.
Kada su se sreli, emocije su preplavile dvorište njene kuće. Faruk je rekao kako je taj dan za njega bio kao novo rođenje. „Ja sam Faruk Beriša, ali moje drugo ime koje su mi dali usvojitelji je Mustaga Agoli. Danas sam se ponovo rodio kada sam video svoju majku,“ govorio je, dok je gledao u njeno lice ispunjeno suzama sreće.
Faruk je podelio i svoju životnu priču. Kada su njegovi usvojitelji preminuli, shvatio je da ona nije njegova prava majka. Njegov biološki otac takođe je umro, ostavljajući ga sa osećajem izgubljenosti. „Danas je najsrećniji dan za mene, kada sam pronašao svoju majku u Trnavi,“ rekao je Faruk, osmehnuvši se kroz suze.
Porodica se okupila u kući nane Mejrem da proslave ovaj poseban trenutak. U dvorištu se čula muzika, a svi su se veselili, igralo se i pevalo, dok je Mejrem grlila svog sina, ne ispuštajući ga iz svojih drhtavih ruku. Ovaj susret, ispunjen ljubavlju i emocijama, postao je simbol nade i snage ljudske povezanosti, podsećajući sve na važnost porodice i ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.
Svetlost i sreća ponovo su obasjale Mejremin dom, dok su ona i Faruk, konačno zajedno posle toliko godina, započeli novo poglavlje svog života. Ova priča nas podseća da ni vreme ni udaljenost ne mogu da razdvoje istinsku ljubav između majke i sina.
