Disfunkcija različitih imunih ćelija, naročito makrofaga, neutrofila, mastocita i T ćelija, ima ključnu ulogu u produženoj upali i otežanom zarastanju rana kod pacijenata sa dijabetesom. Ove rane, poznate kao hronični dijabetesni čirevi, predstavljaju ozbiljan problem, jer često dovode do amputacija i nose visok rizik od smrti. Prema najnovijim istraživanjima, više od 131 miliona ljudi širom sveta pati od ovih rana, a troškovi lečenja dostižu procenjenih 755 milijardi dolara godišnje.
Novo istraživanje, objavljeno u časopisu Med Science, osvetljava kako poremećaji u imunološkom odgovoru mogu otežati proces zarastanja. Istraživači su se fokusirali na to kako se različite populacije imunih ćelija ponašaju tokom različitih faza zarastanja rana kod dijabetičara. Oni su otkrili da monociti, koji se obično transformišu u makrofage, ne prolaze kroz potrebne promene kod dijabetesnih rana, ostajući zarobljeni u proinflamatornom stanju, što dodatno produžava upalu i ometa proces zarastanja.
Neutrofili, koji su prvi na mestu povrede, takođe igraju važnu ulogu, ali kod dijabetičnih rana, njihovo formiranje postaje abnormalno, što dovodi do prekomernog oslobađanja enzima koji mogu oštetiti okolno tkivo. Slične promene primećene su kod mastocita, koje mogu postati prekomerno aktivirane, održavajući dugotrajnu upalu.
Dendritske ćelije, koje su važne za čišćenje mrtvih ćelija, pokazuju poteškoće u eferocitozi kod dijabetičnih rana. Kada ovaj proces ne funkcioniše, mrtve ćelije se nakupljaju, što dodatno pogoršava stanje. Istraživači su identifikovali transporter SLC7A11 kao ključnog regulatora ovog procesa, a smanjena aktivnost ovog transportera kod pacijenata sa dijabetesom ometa funkciju dendritičnih ćelija.
T ćelije, uključujući regulatorne i dendritične epidermalne T ćelije, takođe su uključene u proces zarastanja. Regulatorne T ćelije su manje prisutne i često manje efikasne kod dijabetesnih rana, dok dendritične epidermalne T ćelije proizvode manje signalnih molekula, što dodatno usporava zarastanje.
Iako su B ćelije i prirodne ćelije ubice manje proučavane u kontekstu zarastanja rana, one takođe igraju značajnu ulogu. B ćelije pomažu u regulaciji upale i prebacivanju makrofaga iz inflamatornog u reparativno stanje, dok prirodne ćelije ubice utiču na formiranje krvnih sudova.
Pregled istraživanja naglašava potrebu za novim strategijama lečenja koje bi mogle regulisati imuno-aktivnost i poboljšati zarastanje. Personalizovane terapije zasnovane na imunološkom profilisanju pojedinačnih rana nude obećavajuću perspektivu za efikasnije lečenje dijabetesnih rana. Kombinovane terapije koje ciljaju više populacija imunih ćelija mogu biti ključne za postizanje boljih rezultata u lečenju ove ozbiljne komplikacije dijabetesa.
