Danska je postala predmet interesovanja evropskih lidera zbog svog imigracionog sistema, koji se smatra dovoljno strogim i delotvornim da oslabi radikalnu desnicu i zadrži partije centra na vlasti. Premijerka Mete Frederiksen postigla je reizbor, postavši simbol uspešnog upravljanja migracionim politikama, dok mnoge druge socijaldemokratske vlade širom Evrope beleže pad podrške.
Britanska Laburistička vlada, suočena sa kritikama zbog svoje borbe protiv ilegalne imigracije, odlučila je da prouči danski model. Ministrica unutrašnjih poslova, Šabana Mahmud, istakla je Dansku kao primer koji treba oponašati prilikom najave radikalne reforme britanskog azilantskog sistema.
Historijski, azilantski sistem u Evropi razvijen je nakon Drugog svetskog rata, kada je UN-ova Konvencija o izbeglicama iz 1951. godine imala za cilj zbrinjavanje ratnih izbeglica. Međutim, moderno vreme donelo je nove izazove, uključujući klimatske promene i globalne sukobe, što je dovelo do porasta broja raseljenih lica. Prema podacima UN-a, do kraja prošle godine, 123 miliona ljudi širom sveta bilo je prisilno raseljeno.
Britanski premijer Kir Starmer naglasio je potrebu za reformom, ističući da trenutni sistem nije prilagođen novim realnostima. S obzirom na to da je Danska smanjila broj tražilaca azila i poboljšala integraciju, britanske vlasti žele da preuzmu deo tog pristupa.
Danska je smanjila broj tražilaca azila kroz politike koje favorizuju privremeni azil, što je značajno promenilo način na koji se imigracija tretira. Pre 2015. godine, izbeglice su mogle dobiti trajni azil nakon pet godina, dok sada moraju čekati osam godina i ispuniti rigorozne uslove, uključujući poznavanje danskog jezika i radno iskustvo.
Takođe, Danska je otežala proces spajanja porodica, zahtevajući da oba člana porodice budu starija od 24 godine, kao i da prođu test iz danskog jezika. Mnogi kritičari smatraju da su ovi uslovi previše rigorozni i da otežavaju integraciju novih dolazaka, posebno starijim osobama sa nižim nivoom obrazovanja.
Kritike se odnose i na politiku „getoizacije“, koja omogućava vlastima da prodaju ili sruše stambene komplekse sa visokim procentom stanovnika iz „nezapadnih“ sredina. Ova politika izaziva zabrinutost zbog mogućih diskriminatornih praksi.
Danska vlast takođe primenjuje zakon koji omogućava zaplenu imovine izbeglica, što se dovodi u vezu sa mračnom istorijom. Iako je broj zahteva za azil značajno smanjen, s 6.031 odobrenog azila 2014. na samo 1.737 2019. godine, vlasti tvrde da su uspešne u zadržavanju niskog nivoa migracija.
U 2024. godini, Danska je zabeležila samo četiri nova zahteva za azil na 10.000 stanovnika, dok je u Britaniji ta cifra bila 16 na 10.000. Iako danski model dobija pohvale u inostranstvu, sve više kritika dolazi iznutra, a premijerka Frederiksen se suočila sa gubitkom kontrole nad Kopenhagenom na lokalnim izborima, što može biti znak nezadovoljstva građana.
Britanija planira da usvoji slične mere, produžujući vreme čekanja na stalni boravak sa pet na 20 godina, a status izbeglica biće preispitivan svake dve i po godine. Iako se danski model može smatrati uspešnim, pitanje je koliko se može primeniti u drugim zemljama, s obzirom na različite socijalne i političke kontekste.
