U drugoj polovini 20. veka, vojne strategije su često uključivale upotrebu stimulansa kako bi se poboljšala izdržljivost vojnika. Tokom Drugog svetskog rata, posebno u nemačkom vojnog aparatu, stimulansi poput pervetina postali su ključni alat. Ova supstanca omogućila je vojnicima da ostanu budni i aktivni duže vreme, što je bilo od suštinskog značaja za uspeh operacija kao što je „blitzkrieg“ protiv Francuske.
Godine 1940. kada je pripreman napad preko Ardena, vojni lekari preporučili su vojnicima da konzumiraju jednu tabletu pervetina dnevno, sa dodatnim dozama po potrebi. Vermaht je tokom rata potrošio neverovatnih 35 miliona tableta. Ova upotreba stimulansa omogućila je vojnicima da marširaju na duže udaljenosti bez odmora, što je značajno uticalo na rezultate borbenih akcija.
Jedan od vojnih zapisa, koji je ostavio vojnik Andreas, oslikava emotivnu stranu rata. On se priseća trenutka kada je video Francuskinju čije oči nikada nije zaboravio, iako nije znao ništa o njoj. Njegova introspektivna refleksija o smrti i ratnim užasima pokazuje ljudsku stranu vojnika, dok se istovremeno suočavaju sa surovim realnostima rata. Andreasov opis ranjavanja na francuskom polju oslikava duboku patnju i unutrašnji sukob, čak i u trenucima kada je bio junak.
U kasnijim godinama rata, situacija se menjala. Vojnici su se suočavali sa sve većim izazovima, uključujući hladnoću na Istočnom frontu. U tim uslovima, pervetin je bio korišćen kako bi se prevazišla iscrpljenost, omogućavajući vojnicima da nastave trud u teškim uslovima. Izveštaji sa fronta govore o vojnicima koji su, zahvaljujući stimulansima, uspevali da pređu velike udaljenosti čak i usred teških vremenskih uslova.
Ove droge su se koristile ne samo na bojnom polju, već i u avijaciji. Britanski piloti su takođe primali amfetamine kako bi ostali budni tokom noćnih misija. Upotreba stimulansa postala je standardna praksa, što je postavilo pitanje etike i posledica ovakvog pristupa. Kako su vojnici postajali zavisni od ovih supstanci, njihova sposobnost da funkcionišu u normalnim okolnostima bila je ozbiljno ugrožena.
Zanimljivo je primetiti da su i britanske trupe koristile značajne količine amfetamina, ali se o tome nije pisalo u senzacionalističkom tonu kao što je to bio slučaj sa nemačkim vojnicima. Obe strane su se oslanjale na stimulans, ali su se rezultati i posledice često ignorisali ili minimizirali.
U poslednjim godinama rata, sa slabljenjem nemačkog vojnog aparata, razvijena su nova sredstva. Doktor Gerhard Orzehovski, zadužen za mornaričku farmaceutiku, pokušao je da razvije kokainsku žvakaću gumu koja bi podsticala podmorničare na ekstremne napore. Ove metode su testirane na zatvorenicima, što postavlja moralna pitanja o ljudskim pravima i etici medicinskih eksperimenata.
Hitlerov lični lekar, dr Teodor Morel, takođe je igrao ključnu ulogu u upotrebi droga među najvišim vojnim liderima. Njegova bliska saradnja sa Führerom i drugim visokim zvaničnicima pokazuje koliko su stimulansi bili integrisani u svakodnevni život ovih ljudi. Čak i nakon rata, pitanja o upotrebi droga i njihovom uticaju na vojne operacije ostala su neistražena.
U zaključku, upotreba stimulansa tokom Drugog svetskog rata pokazuje složeni odnos između vojne strategije i ljudske psihe. Dok su vojnici koristili ove supstance za postizanje kratkoročnih ciljeva, dugoročne posledice po njihovo mentalno i fizičko zdravlje ostaju predmet rasprave. Ova tema otvara vrata za dalja istraživanja o etici, zdravlju i istoriji rata.
