Mnogi vlasnici pasa veruju da njihovi ljubimci imaju sposobnost da prepoznaju kada se nešto loše dešava. U trenucima tuge, psi često prilaze svojim vlasnicima, naslanjaju se na njih, gledaju ih u oči ili jednostavno ostaju pored njih. Ovo ponašanje nije slučajno i sve više istraživanja pokazuje da psi mogu da prepoznaju ljudske emocije, uključujući tugu.
Tokom hiljada godina zajedničkog života s ljudima, psi su razvili izuzetnu sposobnost posmatranja ljudskog ponašanja. Oni obraćaju pažnju na izraze lica, držanje tela i pokrete. Na primer, mogu razlikovati osmeh od zabrinutog ili tužnog izraza. Takođe, spušteni pogled, povijena ramena ili nedostatak energije su jasni signali za njih da se raspoloženje vlasnika promenilo. Psi takođe primećuju suptilne promene u kretanju, poput sporijeg hodanja ili dugotrajnog ležanja, što dodatno ukazuje na to da vlasnik nije u svom uobičajenom raspoloženju.
Iako ne razumeju značenje reči kao ljudi, psi su veoma dobri u prepoznavanju emocija u tonu glasa. Tih, spor ili drhtav ton često ukazuje na tugu i stres. U takvim situacijama, pas može reagovati smirenijim ponašanjem, približavanjem ili nežnim dodirom njuškom ili šapom. Zbog toga nije neobično da pas legne pored vlasnika koji razgovara tiho ili plače, jer reaguje na emocionalni naboj u glasu, a ne na reči.
Tuga i stres izazivaju hormonske promene u ljudskom telu koje utiču na telesni miris. Dok ljudi često ne primete ove promene, psi, zahvaljujući svom izuzetno razvijenom čulu mirisa, mogu da registruju i najsitnije promene. Kombinacija drugačijeg mirisa, izraza lica i tona glasa predstavlja za psa jasan signal da se sa vlasnikom dešava nešto neuobičajeno.
Kada pas prepozna da je njegov vlasnik neraspoložen, često pokazuje pojačanu potrebu za blizinom. Naslanjanje na vlasnika, spuštanje glave u njegovo krilo ili tiho ležanje pored njega može se smatrati oblikom instinktivne podrške. Psi su izrazito društvene životinje i u svojoj „čoporskoj“ logici, smatraju čoveka članom svoje grupe. Stoga, pas prirodno želi da ostane blizu kada oseti slabost, napetost ili uznemirenost.
Međutim, ne reaguju svi psi na isti način. Dok neki odmah traže kontakt i bliskost, drugi se povlače, ali i dalje pažljivo prate situaciju. Na to utiču pasmina, karakter, iskustva iz ranog perioda i kvaliteta odnosa sa vlasnikom. Psi koji su navikli na maženje često nude fizički kontakt, dok oprezniji psi brigu pokazuju diskretnije, na primer, ležanjem u blizini ili budnim posmatranjem.
Sposobnost pasa da prepoznaju ljudske emocije dodatno učvršćuje posebnu vezu između čoveka i životinje. Pas ne reaguje samo na komande, već i na raspoloženje svog vlasnika, što ukazuje na to da stres i tuga ne ostaju neprimećeni. Smiren ton, nežan pristup i dosledno ponašanje pomažu psu da se oseća sigurno, čak i kada vlasnik prolazi kroz težak period. U takvim trenucima, blizina i dodir često donose olakšanje i psu i čoveku, čime se njihov odnos dodatno produbljuje.
U konačnici, psi su više od običnih ljubimaca. Oni su naši saputnici koji nas razumeju na dubljem nivou. Njihova sposobnost da prepoznaju emocije i reaguju na njih ne samo da jača našu vezu, već i obogaćuje naše živote, čineći ih lepšim i smislenijim.
