Države članice Evropske unije uskoro će biti obavezne da omoguće prolazak vojnim trupama drugih evropskih zemalja preko svojih granica u roku od tri dana u mirnodopskim uslovima, a samo šest sati u vanrednim situacijama. Ova inicijativa, poznata kao „vojni Šengen“, predstavljena je kao deo šireg plana za unapređenje vojne mobilnosti unutar Unije. Ova strategija se razvija u svetlu rastućih bezbednosnih pretnji, posebno nakon nedavnih napetosti između Sjedinjenih Američkih Država i evropskih država vezanih za teritorijalne aspekte poput Grenlanda.
Bivši američki predsednik Donald Trump je izrazio interesovanje za kupovinu Grenlanda, nazivajući ga „velikim prelepim komadom leda“. Njegov bes zbog vojne prisutnosti evropskih trupa u toj oblasti ukazuje na promene u globalnoj geopolitičkoj dinamici. Uprkos tome, slanje manjih kontingenta vojnika iz različitih zemalja više je simbolično nego što predstavlja realnu vojnu silu.
Evropi je potrebno više od 1,5 miliona aktivnih vojnika, ali njena vojna struktura se suočava sa značajnim logističkim izazovima. Naime, dok američka vojska koristi 32 različita sistema naoružanja, evropske države raspolažu sa čak 172, što stvara probleme sa rezervnim delovima, priručnicima i municijom koja često nije kompatibilna. Pomeranje vojne opreme, kao što su tenkovi, može trajati mesecima zbog kompliciranih procedura.
Kako bi se rešili ovi problemi, EU razvija vojni Šengen, koji bi trebao da skraćuje vreme potrebnog za dobijanje dozvola za vojno kretanje. Ovaj plan se ne fokusira na formiranje jedinstvene „super-vojske“, već na povećanje kompatibilnosti između postojećih 27 armija članica. Međutim, izazov ostaje pronaći dovoljno vojnika, s obzirom na to da su mnoge zemlje poput Letonije i Hrvatske već povratile obavezni vojni rok, dok šira javnost nije spremna da se uključi u vojnu službu.
Piter Dikinson, analitičar iz Atlantskog saveta, naglašava da vojni Šengen ne predstavlja zamenu za NATO, već praktičnu meru za prevazilaženje postojećih prepreka u vojnim operacijama unutar EU. On ističe da su birokratske barijere i dalje prisutne i da usporavaju vojnu saradnju. Čak i među zemljama članicama NATO-a, procesi mobilizacije i premještanja vojnika su daleko od brzih i efikasnih, što ukazuje na kompleksnost evropske vojne saradnje.
Države članice EU imaju više vojnika i opreme nego Sjedinjene Američke Države, ali se suočavaju sa sporim raspoređivanjem tih snaga. Dikinson smatra da su rokovi koje je EU postavila ambiciozni i da će ih biti teško ostvariti. Unutrašnje podele i različiti pristupi bezbednosnim pitanjima često onemogućavaju Evropu da iskoristi svoj potencijal kao vojnu silu.
Pitanje uticaja bivšeg predsednika Trampa na evropsku bezbednosnu politiku takođe je važno. Dikinson napominje da su evropske države u poslednjih nekoliko godina bile suočene sa brojnim izazovima, ali da se promene odvijaju neujednačenim tempom. U zemljama bližim Rusiji oseća se veća hitnost u vezi sa bezbednosnim pitanjima, dok je u zapadnijim delovima Evrope to manje izraženo.
Iako se retorika menja i preuzimaju određene obaveze kada je reč o vojnim izdvajanjima, Dikinson ukazuje na nedostatak jedinstvenog fronta i jasne vizije unutar Evrope. U zaključku, vojnim Šengenom EU nastoji da olakša vojnu mobilnost i obezbedi bržu reakciju na bezbednosne pretnje, dok istovremeno naglašava da ne može zameniti NATO kao ključnog igrača u evropskoj odbrambenoj strategiji.
