Pitanje o tome da li je iranski vrhovni vođa Ali Hamnei odobrio razvoj nuklearnog oružja postalo je još važnije nakon sukoba sa Izraelom u junu 2024. godine, koji je trajao 12 dana. Tokom ovog sukoba, izraelski i američki napadi ozbiljno su oštetili iranska nuklearna postrojenja, a više od 1.000 Iranaca i 29 Izraelaca je poginulo. Ove brojke su izazvale intenzivne spekulacije o sledećim potezima Teherana.
Prema američkim obaveštajnim izvorima, od avgusta 2024. godine, procene ukazuju na to da Hamnei nije odobrio razvoj nuklearnog oružja, a direktor Nacionalne obaveštajne službe SAD, Tulsi Gabard, izneo je slične tvrdnje u martu 2025. godine. Međutim, Gabard je ukazao na eroziju višedecenijskog tabua o javnoj diskusiji o nuklearnom oružju u Iranu, što bi moglo podstaknuti zagovornike nuklearnog oružja unutar iranskog aparata za donošenje odluka.
U oktobru 2024. godine, direktor CIA-e, William Burns, izjavio je da je „razumno uveren“ da će SAD moći da otkriju rad na naoružanju „relativno rano“. Nacionalni savet otpora Irana u egzilu tvrdio je da je Hamnei naredio Кorpusu islamske revolucionarne garde da „završi i ubrza projekat izgradnje nuklearnih bombi“, ali ove tvrdnje nisu nezavisno potvrđene.
Italijanski think tank ISPI je u svom izveštaju iz marta 2025. godine naveo da su njegovi izvori u Teheranu ukazali na to da je Hamnei odobrio razvoj kompaktnih bojevih glava za balističke rakete, ali ne i povećanje obogaćivanja uranijuma preko 60%. Ranije su svi izvori negirali da je doneta takva odluka, a ISPI je ukazao na to da je Hamnei dosledno blokirao konačnu odluku o prelasku na obogaćivanje od 90%.
Pre junskog sukoba, Iran je napredovao u kapacitetima za obogaćivanje uranijuma, a prema podacima IAEA, Iran je imao 441 kilogram uranijuma obogaćenog na 60% do 13. juna 2024. godine. Ovaj nivo obogaćivanja je najviši zabeležen od strane države koja ne poseduje nuklearno oružje. Uranijum obogaćen do 60% je tehnički blizu 90% potrebnih za materijal oružja. Analize američkih obaveštajnih službi sugerišu da Iran ima dovoljno fisionog materijala koji bi, ako se dodatno obogati, bio dovoljan za više od desetak nuklearnih oružja.
Međutim, razvoj kompaktnih nuklearnih bojevih glava predstavlja složeniji izazov. ISPI je naveo primer Pakistana, koji je uspeo da razvije kompaktne bojeve glave bez međutestiranja uživo, ali je to zahtevalo 15 godina da se postigne održiv dizajn. Ako je Hamnei dao prioritet razvoju bojevih glava, to može biti zbog toga što bi obogaćivanje fisionog materijala moglo dovesti Iran u izuzetno izložen položaj.
Sukob između Irana i Izraela je fundamentalno promenio stratešku računicu. Izraelski napadi u junu su usmereni na glavna iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma, ubivši nuklearne naučnike i oštetivši infrastrukturu. Iran je tokom sukoba ispalio više od 550 balističkih raketa na Izrael, a prekid vatre je uspostavljen 24. juna 2024. godine.
U svetlu ovih događaja, iranski zvaničnici su počeli otvoreno da razgovaraju o reviziji zabrane nuklearnog oružja. U oktobru 2024. godine, 39 članova iranskog parlamenta pisalo je Vrhovnom savetu za nacionalnu bezbednost, pozivajući na promenu iranske odbrambene doktrine kako bi se uključilo nuklearno oružje. Savetnici Hamneija su takođe napomenuli da će Iran „modifikovati svoju nuklearnu doktrinu“ ako se pojavi egzistencijalna pretnja.
Iran se oslanjao na verski dekret, ili fatvu, koju je izdao Hamnei, a kojom se zabranjuje razvoj i upotreba nuklearnog oružja. Iako je ova fatva formalizovana 2003. godine, analitičari naglašavaju da se može modifikovati u skladu sa promenljivim okolnostima. IAEA je takođe suočen sa izazovima, jer nije u mogućnosti da sprovodi inspekcije na najosetljivijim iranskim nuklearnim lokacijama od junskih napada.
U zaključku, napetosti između Irana i Izraela, kao i potencijali za razvoj nuklearnog oružja, ostaju ključni faktori u regionalnoj bezbednosti i geopolitičkoj dinamici.
