Ubistvo premijera Zorana Đinđića, koje se dogodilo 12. marta 2003. godine, ostavlja brojne kontroverze i nerazjašnjena pitanja čak 23 godine nakon događaja koji je šokirao Srbiju i Evropu. Zbog atentata su osuđeni Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović kao neposredni izvršilac, kao i još desetorica saučesnika. Dvojica vođa „zemunskog klana“, Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, ubijeni su u policijskoj akciji, ali se sumnja da su svi odgovorni za atentat privedeni pravdi i da je prava pozadina zločina rasvetljena.
U tekstu srpskog telegrafa ističu se najvažnija nerazjašnjena pitanja koja ostavljaju sumnju u zvanične verzije događaja. Nenad Čanak, lider LSV, podseća na upozorenje nekadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, koji je Đinđića upozorio na mogući atentat. Mihajlović je navodno rekao: „Zorane, postoji zavera da ubijaju tebe i po dva lidera DOS svakog dana kako bi se u zemlji izazvao haos i državni udar“. Ovo upozorenje je, kako se čini, bilo ignorisano, a događaji koji su usledili nas navode na razmišljanje o tome zašto se to desilo.
Postoji sumnja u nekoliko neuspelih pokušaja atentata pre onog kobnog dana, a neki izvori tvrde da ih je bilo čak pet. Još jedna kontroverza je vezana za video-nadzor u zgradi Vlade Srbije, koji je isključen dva dana pre atentata. Na osnovu naređenja tadašnje generalne sekretarke Maje Vasić, kamere su isključene uz obrazloženje da su se izvodili radovi, ali kasnije su se pojavile tvrdnje da radova nije ni bilo.
Teorija o postojanju trećeg metka, koja ukazuje na mogućnost da su bila tri pucnja, nikada nije do kraja razjašnjena. Milan Veruović, Đinđićev telohranitelj, godinama tvrdi da su se čula tri pucnja, što bi značilo da je mogao postojati i drugi strelac. Osim toga, obdukcija Đinđićevog tela takođe je obavijena misterijom. Naime, nalaz su potpisala trojica lekara, ali je dalje veštačenje obavio samo jedan lekar, što nije praksa u slučajevima ubistava važnih ličnosti.
Čedomir Jovanović, jedan od najbližih Đinđićevih saradnika, izjavio je da je Miloš Simović, pripadnik „zemunskog klana“, nakon ubistva rekao da zna ko je naručilac atentata. Simović je pokušao da ponudi svoje saznanje u zamenu za ublažavanje kazne svom bratu, ali to nije prihvaćeno, što Jovanovića navodi na zaključak da je pozadina atentata svesno sakrivena.
Još jedna teorija koja se pojavila u javnosti je povezana sa sudijom Markom Kljajevićem, koji je vodio suđenje za atentat, a povukao se pod nerazjašnjenim okolnostima. Takođe, Milan Radovanović, zamenik tužioca, umro je u ćeliji od srčanog udara, što je dodatno potaklo spekulacije o mogućoj zaveri da se prikriju pravi uzroci atentata.
Bivši premijer Zoran Živković je izneo tvrdnje da su pripadnici „klana Milošević“ imali direktan motiv i mogućnost da organizuju ubistvo Đinđića. On je naveo da su mafijaške strukture oko ove porodice imale kontakt s izvršiocima i sredstva da finansiraju ubistvo. Takođe, svedok-saradnik na suđenju, Zoran Vukojević Vuk, izjavio je da je Marko Milošević nudio pet miliona dolara za Đinđićevu likvidaciju.
Ubistvo Zorana Đinđića ostavlja za sobom mnoge misterije i pitanja koja još uvek čekaju na odgovore. Dok se vreme nastavlja, sumnje u zvanične verzije događaja i dalje opstaju, a porodice i građani Srbije i dalje traže pravdu za jednog od najuticajnijih političara u novijoj istoriji.
