U Srbiji je tokom ove setve pšenice korišćeno samo 350.000 hektara sertifikovanog semena, što je znatno ispod potrebnih 600.000 hektara za domaću proizvodnju. Ova situacija se ponavlja svake godine, a nedostatak deklarisanog semena na tržištu postaje uobičajena slika u proizvodnji pšenice. Kao rezultat toga, značajan deo pšenice, između 300.000 i 400.000 tona godišnje, završava kao stočna hrana, što dodatno naglašava problem kvaliteta i prinosa.
Procene „Žita Srbije“ ukazuju na to da će ove jeseni pšenice biti posejane na 620.000 hektara. Ipak, 270.000 hektara biće pokriveno semenom koje je proizvedeno individualno od strane zemljoradnika, čiji kvalitet je često nepouzdan. Očekuje se da će se ovaj trend nastaviti i u žetvi 2026. godine, kada će se ponovo suočiti sa problemima u kvalitetu pšenice.
Stručnjaci, poput profesora Miroslava Maleševića, ukazuju na to da je Srbija nekada bila prepoznatljiva po visokom kvalitetu pšenice na međunarodnom tržištu. Nažalost, nedostatak podsticaja za gajenje kvalitetnijih sorti i loša kontrola kvaliteta zrna prilikom otkupa i skladištenja doveli su do smanjenja kvaliteta merkantilne pšenice. Prekomerna upotreba nedeklarisanog semena i pad tehnološkog kvaliteta zrna dodatno pogoršavaju situaciju.
Izvoz pšenice iz Srbije, međutim, beleži porast, posebno prema Italiji, koja je postala ključni kupac. U protekla četiri meseca, izvezli smo više od 200.000 tona pšenice u Italiju, što čini više od polovine ukupnog izvoza od početka nove ekonomske godine. Zdravko Šajatović, direktor „Žitounije“, objašnjava da se u izvoz šalje sva pšenica, uključujući i onu sa nižim procentom proteina, koja se koristi u prehrambenoj industriji za proizvodnju keksa.
Ipak, problemi ostaju u domaćoj proizvodnji. Pšenica se ne razvrstava po kvalitetu, a mnogi otkupljivači nemaju potrebne uslove, kao što su prijemni koševi i silosi, za merenje kvaliteta. Zemljoradničke zadruge često nemaju resurse za razvrstavanje žita, što dovodi do situacije da se pšenica prodaje bez obzira na njen kvalitet.
Osim toga, klimatske promene dodatno otežavaju proizvodnju. Korišćenje nedeklarisanog semena, zajedno sa promenama u vremenskim uslovima, umanjuje kvalitet i prinos pšenice. Ova pojava se negativno odražava na domaće tržište, gde se očekuje da će se situacija pogoršati ukoliko se ne preduzmu odgovarajući koraci.
U svetlu ovih izazova, neophodno je preispitati pristup gajenju pšenice u Srbiji. Stručnjaci naglašavaju potrebu za većim podsticajima i boljom kontrolom kvaliteta, kako bi se poboljšao kvalitet domaće pšenice i očuvala tradicija srpske poljoprivrede. Ukoliko se nastavi trenutni trend, Srbija bi mogla izgubiti svoj status na međunarodnom tržištu, što bi imalo dalekosežne posledice za privredu i poljoprivredu.
U zaključku, pšenica ostaje ključna kultura u Srbiji, ali su potrebna hitna rešenja kako bi se obezbedila proizvodnja visokog kvaliteta. Samo time se može osigurati konkurentnost na tržištu i očuvati tradicija srpske poljoprivrede. Potrebna su ulaganja u istraživanje i razvoj, kao i edukacija poljoprivrednika o značaju korišćenja sertifikovanog semena. Samo zajedničkim naporima možemo postići održivu budućnost za našu pšenicu i poljoprivredu.
