U Bibliji piše da ga je bog odredio za naslednika Svetog Ilije. Ostale hrišćanske knjige kažu da je po čudesnoj moći prevazilazio svakog proroka, a kao najveća čuda pripisuju mu se da je razdvojio vodu na reci Jordan, da je gorku vodu u Jerihonu učinio pitkom i da je nekoj ženi vaskrsnuo umrlog sina. Prorok Jelisej je zavetna slava Donje Livadice.
Crkva koja nosi njegovo ime izgrađena je 1892. godine, u vreme vladavine Aleksandra Obrenovića, koji će deset godina kasnije stradati u masakru koji su počinili oficiri teroristi okupljeni u organizaciju Crna ruka. Ova crkva, koja je posvećena proroku Jeliseju, predstavlja ne samo verski centar, već i simbol istorije i tradicije ovog mesta.
Najvažnije freske i ikone u crkvi potiču iz perioda od 1932. do 1934. godine, a delo su ikonopisca Tonija Farafejeva, izbeglice iz Rusije, koji je bežeći od boljševičkog terora utočište našao u Kraljevini Jugoslaviji. Farafejevovo stvaralaštvo ostavilo je neizbrisiv trag na vizuelnom identitetu crkve i doprinelo njenoj duhovnoj atmosferi.
Ispred crkve se nalazi spomenik ratnicima iz Donje Livadice, podignut u slavu junaka koji su u dva balkanska i Prvom svetskom ratu položili život za slobodu Srbije. U borbama od dunavskog i cerskog, do solunskog fronta, iz Donje Livadice poginulo je 280 ratnika. Ovaj spomenik je simbol otpora i hrabrosti, podsećajući generacije na žrtve koje su date u ime slobode.
Na vrhu spomenika je orao, ispod njega stihovi srpskog književnika Vladimira Stanimirovića: „na humkama u tuđini, neće srpsko cveće nići, pozdravite našu decu, nećemo im više stići“. Centralni deo spomen-obeležja čine četiri ploče sa imenima palih heroja, koje su svedočanstvo o hrabrosti i odanosti ovih junaka. Ipak, ono što je na prvi pogled primetno jeste da se fasada crkve i spomenik ne nalaze u dobrom stanju.
Sa zvonika je počeo da otpada malter, slova na imenima poginulih su na pojedinim mestima izbledela, a ploče oko spomenika ispucale i delimično potonule u zemlju. Ovaj fizički propad, koji odražava i zaborav na žrtve, postavlja pitanje o odgovornosti lokalne zajednice i njihovoj spremnosti da očuvaju svoju istoriju.
Svake godine, na Vidovdan, u porti crkve održava se smotra folklora „Vidovdanski sabor“. Ovaj događaj je posvećen knezu Lazaru i njegovim vitezovima koji su 1389. godine na polju Kosovu porazili vojsku turskog cara Murata, ali i svim Livađanima koji su poginuli za čast i slobodu srpskog naroda. „Vidovdanski sabor“ je prilika da se okupe ljudi, da se podsetimo tradicije i da se ujedinimo u očuvanju kulturnog nasleđa.
Donja Livadica je bogato selo, ima nekoliko desetina domaćina koji „ne znaju šta će od para“. Postavlja se pitanje da li bi ti ljudi mogli da se organizuju, srede fasadu i okolinu crkve i poprave spomenik? Ako su pradedovi za slobodu položili život, ako su dedovi u vreme kada je Donja Livadica bila mnogo siromašnija nego što je sada, našli snage i novca da podignu lepu crkvu i dostojan spomenik palim ratnicima, onda je sveta obaveza sinova i unuka da svoju svetinju i spomenik ispred nje održavaju kako treba.
Očuvanje crkve i spomenika nije samo pitanje estetike, već i pitanje identiteta i poštovanja prema onima koji su se borili za slobodu. U vremenu kada se često zaboravljaju vrednosti i tradicije, važno je da se ovakvi simboli očuvaju i prenesu na buduće generacije. U protivnom, rizikujemo da izgubimo delove naše istorije i kulture koje su oblikovale našu zajednicu i identitet.
