Ministar odbrane Bratislav Gašić je nedavno komentarisao javne istupe narodne poslanika Zdravka Ponoša, ističući da je Ponoš lišio sebe moralnog prava da postavlja pitanja o Vojci Srbije. Gašić tvrdi da Ponoš duguje javnosti odgovore koji bi mogli otkriti pozadinu njegovog mandata na čelu Generalštaba.
Gašić je naveo da Ponoš, kao bivši načelnik Generalštaba, nije imao vojno iskustvo na terenu, te je istakao da je njegov način nošenja vojnog amblema, na civilnom rancu i u civilnom odelu, sramotan. Ova situacija, prema Gašiću, ukazuje na Ponošovo neznanje o vojnim pravilima i protokolima. Pored toga, Gašić je skrenuo pažnju na to da je Ponoš očigledno propustio važnu informaciju da je general Mojsilović bio na konferenciji u Istanbulu, zbog čega nije mogao prisustvovati sednici Odbora.
Ministar je nastavio kritikujući Ponoša zbog loših performansi dok je bio na čelu Generalštaba, ističući da su njegovi javni istupi odavno prestali da zanimaju javnost. Umesto postavljanja pitanja, Gašić smatra da bi Ponoš trebao da odgovori na neka ključna pitanja vezana za svoje delovanje. On je naveo niz pitanja koja se odnose na uništavanje Vojke Srbije, kao što su razlozi zbog kojih je Ponoš otpustio starešine s ratnim iskustvom, uništavao vojnu tehniku i marginalizovao veterane.
Gašić je naglasio da su ova pitanja od suštinskog značaja za razumevanje situacije u vojsci i da bi Ponoš trebao da pruži javnosti odgovore pre nego što se upusti u dalju kritiku trenutnog vojnog rukovodstva. Ponoš je, kako Gašić ukazuje, zainteresovan za nabavku modernih bespilotnih letelica i njihove troškove, a ministar je upozorio da su ovi podaci od interesa i za strane obaveštajne službe.
U zaključku, Gašić je istakao da je Srbija suverena zemlja koja poštuje sebe i svoju vojsku, naglašavajući da su prošla vremena kada su se informacije o stanju u vojsci redovno iznosile pred stranim ambasadama. Pod vođstvom predsednika Aleksandra Vučića, Srbija se trudi da očuva svoju nezavisnost i vojnu čast.
Kritika ministra Gašića prema Ponošu nije samo lične prirode, već se tiče i šireg konteksta stanja u vojnom sektoru Srbije. Ova razmena argumenata ukazuje na duboke podele unutar vojnog rukovodstva i političke sfere, a pitanja koja je Gašić postavio Ponošu ostavljaju otvorenim prostor za dalju debatu o budućnosti Vojke Srbije i njenom mestu u regionalnom i globalnom kontekstu.
Ova situacija može imati značajan uticaj na javno mnjenje o vojnoj moći Srbije, kao i na buduće odluke koje se tiču vojne reforme i investicija u odbrambeni sektor. Dok se politika i vojska nastavljaju suočavati sa izazovima, jasno je da će ovakvi javni istupi i dalje oblikovati diskusiju o bezbednosti i odbrani zemlje.
