Božić postaje nova front linija u evropskim kulturnim ratovima. Stranke krajnje desnice prisvajaju prazničnu sezonu, predstavljajući Božić kao simbol hrišćanske civilizacije koja je ugrožena, i pozicionirajući sebe kao poslednju liniju odbrane protiv navodno neprijateljskog, sekularnog levog spektra. Ovaj motiv odjekuje poznatom temom sa Atlantika, koju je prvobitno promovisala televizija Fox News, čiji su voditelji godinama upozoravali na navodni „Rat protiv Božića“.
Predsednik SAD, Donald Tramp, tvrdi da je „vratio“ frazu „Srećan Božić“ u Sjedinjene Države, predstavljajući to kao prkos političkoj korektnosti. Sada su evropske stranke krajnje desnice, koje su se uglavnom fokusirale na pitanja imigracije ili zakon i red, usvojile sličan jezik, prikazujući Božić kao najnovije bojište u širem kulturnom sukobu.
U Italiji, premijerka Đorđa Meloni učinila je odbranu božićnih tradicija centralnim delom svog političkog identiteta. Ona je više puta prikazivala praznik kao deo ugroženog nacionalnog nasleđa, oštro kritikujući ono što naziva „ideološkim“ pokušajima da se tradicija razvodni. „Kako moja kultura može da vas uvredi?“ pitala je Meloni u prošlosti, braneći jaslice na javnim mestima. Isticala je da deca treba da uče vrednosti Božića – a ne samo da povezuju praznik sa hranom i poklonima – i odbacila ideju da se dugogodišnje tradicije menjaju.
Ove godine Meloni je izjavila da se uzdržava od alkohola do Božića, prikazujući sebe kao sledbenika duhovnosti i tradicije. Francuski Nacionalni skup i španski Vox na sličan način su se protivili sekularnim ili „woke“ pokušajima da se verski motivi zamene neutralnim prazničnim jezikom, i zalažu se za postavljanje jaslica u opštinskim zgradama. U Nemačkoj, Alternativa za Nemačku (AfD) upozorava da božićni sajmovi gube svoj „nemački karakter“, pojačavajući dezinformacije o tome da muslimanske tradicije potiskuju hrišćanske.
Međutim, stranka Melonijeve, Braća Italije, poruku je pretvorila u spektakl. Svakog decembra organizuju politički festival sa božićnom temom – sa Deda Mrazom, klizanjem i ogromnom jelkom osvetljenom u bojama italijanske trobojke. Prvobitno održavan tiho krajem leta, događaj pod nazivom Atreyu – po liku iz fantastičnog filma NeverEnding Story – od tada je premesten u prestižni Castel Sant’Angelo, privlačeći porodice, turiste i politički radoznale.
Braća Italije su na svom WhatsApp kanalu objavila da je festival bio „uspeh bez presedana. Rekordni brojevi, stvarno učešće i zajednica koja raste iz godine u godinu, pokazujući koliko je snažan, baš kao Italija“. Daniel, 26-godišnji turist sa Majorke, rekao je da su on i prijatelj zalutali unutra kada su ugledali svetla i muziku. „Onda smo shvatili da je u pitanju politika“, rekao je, smejući se.
Za predstavnike stranke simbolika je jasna. „Za nas tradicije predstavljaju naše korene, ono što jesmo, ono što smo bili i istoriju koja nas je oblikovala u ono što smo danas“, izjavila je Marta Šifone, poslanica iz redova Braće Italije. „Ti koreni moraju se slaviti i apsolutno braniti“, dodaje. Ta poruka odjekuje i među mlađim pristalicama. Alesandro Meriđi, student i lider u Azione Universitaria, omladinskom krilu stranke, rekao je da je Italija zasnovana na određenim vrednostima koje novopridošle osobe treba da poštuju.
Ipak, religija često deluje gotovo sporedno. Mnogi političari koji predvode ove kampanje nisu naročito pobožni, a samo manjina njihovih glasača praktikuje hrišćanstvo. Ono što je važno jeste hrišćanstvo kao kultura – civilizacijski simbol koji povlači granicu između „nas“ i „njih“. Tokom 1980-ih i 1990-ih, radikalna desnica uglavnom je držala distancu od crkve, ali se to promenilo između 2010. i 2015. godine, nakon islamskih terorističkih napada u Evropi, koji su predstavljeni kao sukob civilizacija.
Organizovanje božićnog festivala predstavlja „veoma inteligentan“ potez stranke Melonijeve. Pokušali su da preokrenu stigmu svoje prošlosti, postajući široka, moderna konzervativna stranka. Ta strategija profitira od nelagodnosti levice prema religiji u javnom životu. Progresivne stranke i institucije, uključujući EU, pokušavale su da naglase inkluzivnost korišćenjem neutralnih izraza, što krajnja desnica tumači kao kulturno samoponiženje.
Ironija je u tome što su mnoge božićne tradicije relativno moderne, oblikovane jednako trgovačkim interesima koliko i religijom. Ipak, Božić ostaje politički potentan upravo zato što je emotivan, povezan sa porodičnim ritualima, uspomenama iz detinjstva i lokalnim identitetom. Za Melonijevu vladu, prisvajanje Božića uklapa se u širi projekat preuzimanja kontrole nad kulturnim institucijama – od javnog emitovanja do muzeja i opere – nakon onoga što smatra decenijama dominacije levice.
Narativ krajnje desnice kao branitelja Božića predstavlja izazov za konvencionalne stranke, koje se muče da pronađu ubedljiv kontrargument u odbrani sekularizma. I nigde to nije jasnije nego na samom božićnom festivalu Braće Italije. Kako sumrak pada nad Castel Sant’Angelo, porodice klizaju uz muziku božićnog popa, deca se slikaju sa Deda Mrazom, a turisti zalutaju, privučeni svetlima i muzikom, a ne ideologijom. Politika je prisutna, ali ublažena, umotana u nostalgiju, tradiciju i praznični duh.
