Meštani sela Donji Korićani u Republici Srpskoj odlučili su da bojkotuju izbore zbog neprohodnosti puteva i praznih obećanja lokalnih vlasti. Naime, pedesetak stanovnika nije glasalo za predsednika Republike Srpske, jer biračko mesto nije moglo da bude otvoreno usled snežnih padavina. Ova situacija ponovo se ponovila nedelju dana kasnije, kada ni jedan meštanin nije izašao na ponovljene izbore, izražavajući svoje nezadovoljstvo prema političarima.
Biračko mesto u Donjim Korićanima ostalo je potpuno pusto. Svi meštani su se složili da ne žele da učestvuju u procesu glasanja, smatrajući da im je dosta ignorisanja i neispunjenih obećanja. „Svi su jednostavno rekli, nećeš ti, neću ja, nećemo niko, neće niko“, rekao je Milorad Slavnić, jedan od meštana, objašnjavajući jedinstvenu odluku zajednice.
Na visini od preko 1.000 metara, na obroncima Vlašića, stanovnici su odlučili da se bore protiv nepravde tako što su bojkotovali izbore. Nedelja, na kojoj su se održavali ponovljeni izbori, bila je tiha i spokojna, a meštani su jasno dali do znanja da ih ni vlast ni opozicija ne zanimaju. „Tražimo dostojan život čoveka 21. veka – vodu, struju, čist put“, istakao je Nedo Slavnić, naglašavajući osnovne uslove koje smatraju neophodnim za normalan život.
Meštani, koji žive od stočarstva i poljoprivrede, suočavaju se sa svakodnevnim izazovima. „Dešava nam se da struje nema po četiri ili pet dana, nekada i više. Nemamo javnog prevoza, do ambulante do prvog marketa ima 12 kilometara“, dodao je Nedo, ukazujući na teške životne uslove. Njihovi zahtevi nisu veliki, već se svode na osnovne potrebe za preživljavanje.
Milorad Slavnić je objasnio da su meštani često morali da bacaju velike količine mleka zbog nedostatka puta i nemogućnosti transporta. „Znali smo po 500.000 litara mleka da prospemo, nemamo kud sa njim“, rekao je on, naglašavajući važnost održavanja puteva i njihove prohodnosti.
U selu koje se bori sa oskudicom struje, vode i normalnih puteva, meštani se nadaju da će uslovi za život postati bolji. Njihova borba se ne odnosi samo na izbore, već na borbu za opstanak u svom zavičaju. U ovom selu, u kojem se radnim danima jedini glas čuje od osmogodišnjeg dečaka Nikole, koji je jedini učenik u školi, oslikava se tuga i nada. Svako jutro Nikola dolazi sam do škole, gde ga dočekuje učiteljica iz susednog sela, koja se teško probija kroz snežne i loše puteve.
Mnogi stanovnici Donjih Korićana su već napustili svoje domove u potrazi za boljim životom, dok oni koji su ostali osećaju da ih vlasti zaboravljaju. Njihova namera je da ostanu i bore se za bolje uslove života, ne želeći da postanu samo statistika na izborima. Osmeh jednog dečaka, koji se svakodnevno suočava sa izazovima, simbolizuje nadu da Donji Korićani neće ostati samo tačka na karti.
U ovom selu, gde su se političke stranke pokazale kao nedovoljno prisutne i efikasne, meštani su jasno stavili do znanja da je vreme da se njihov glas čuje. Njihova zajednička odluka o bojkotu izbora je poziv na buđenje, ne samo za vlasti, već i za širu javnost, da se fokusiraju na stvarne probleme običnih ljudi. Dokle god meštani Donjih Korićana ne budu imali osnovne uslove za život, njihova borba će se nastaviti, a tišina tog dana će im ostati u sećanju kao simbol otpora.
