Mnoge evropske zemlje, poput Italije, Grčke, Španije, Poljske i Belgije, oslanjaju se na Ormuski moreuz za uvoz ili preradu nafte. Stručnjaci upozoravaju da će, iako zatvaranje ovog koridora neće potpuno odseći Evropu od snabdevanja, podići cene „crnog zlata“ i izazvati poremećaje na tržištu. Vojna eskalacija na Bliskom istoku, uz najavu Irana o zatvaranju Ormuskog moreuza, dovela je do naglog skoka cena sirove nafte i prirodnog gasa. Evropski lideri se suočavaju sa rastućim troškovima energije i nastoje da izbegnu lančanu energetsku krizu, a posebno su zabrinuti kako da ublaže cenovni udar koji se već oseća na berzama.
Ormuski moreuz, uski plovni koridor između Persijskog i Omanskog zaliva, predstavlja jedno od najkritičnijih svetskih energetskih uskih grla, kroz koje prolazi oko 20 odsto svetske proizvodnje nafte. Johanes Raubal, viši analitičar za sirovu naftu u kompaniji „Kpler“, procenjuje da će poremećaji trajati još tri do četiri nedelje, što znači da će Evropa ostati izložena visokim cenama i volatilnosti, uz trenutnu „premiju rizika“ od oko 13 evra po barelu. Raubal ističe da će cene početi da se stabilizuju tek kada se pojave kredibilni izgledi za pregovore između SAD i Irana ili kada se protok kroz Ormuz ponovo uspostavi.
Evropska komisija saziva tehničke stručnjake kako bi se pozabavila novom energetskom krizom, koja komplikuje tekuću borbu bloka za smanjenje visokih cena struje, a sve u cilju reindustrijalizacije i konkurentnosti EU. Iako je uvoz nafte u EU diversifikovan, nekoliko zemalja Unije i dalje se oslanja na zalivske proizvođače. Saudijska Arabija je činila 6,8 odsto ukupnog uvoza bloka u prvih devet meseci 2025. godine, a najveći uvoznici su Španija, Nemačka, Francuska i Holandija.
Irak je već zabeležio obustave proizvodnje nafte zbog vojnih udara, dok druge zalivske države, uključujući UAE, Kuvajt, Saudijsku Arabiju i Katar, imaju otprilike 10 do 20 dana fleksibilnosti pre nego što budu primorane na obustave, pod pretpostavkom normalnih stopa proizvodnje. Berd Langenbruner, istraživački analitičar u „Global Energy Monitoru“, naglašava da postoje dva održiva naftovoda koja bi mogla da posluže kao alternativa Ormuskom moreuzu, ali sa značajnim ograničenjima. Prvi je saudijski naftovod Istok-Zapad, kapaciteta pet miliona barela dnevno, ali njegova infrastruktura nije dizajnirana da bude glavno izvozno čvorište. Druga opcija je naftovod Habšan–Fudžejra, sa kapacitetom od 1,8 miliona barela, koji se već koristi kao rutinska izvozna ruta.
Nedavno izgrađeni naftovod Goreh-Džask u Iranu može teoretski da zaobiđe moreuz, ali se suočava sa komplikacijama zbog sankcija i vojnog pritiska. U međuvremenu, samo mali deo onoga što normalno prolazi kroz moreuz može proći alternativnim naftovodima, dok je transport kroz Ormuski moreuz skoro stao usled iranske odmazde na vojne udare.
Proizvodnja u Severnom moru ostaje jedan od najsigurnijih alternativnih izvora snabdevanja za Evropu, dok SAD i Zapadna Afrika nude održive zamene. Severna Afrika, posebno Alžir i Libija, obezbeđuje kratke rute snabdevanja Mediteranom do južne Evrope, ali politička nestabilnost predstavlja rizik. Dobavljači iz Kaspijskog regiona i Centralne Azije, kao što su Kazahstan i Azerbejdžan, nude dodatne mogućnosti diversifikacije.
Polin Hajnrihs, predavač na Kraljevskom koledžu u Londonu, naglašava da, ako Evropa želi ozbiljno da shvati bezbednosnu strategiju, mora da smanji zavisnost od fosilnih goriva. Njegova izjava ukazuje na potrebu za redefinisanjem strategije koja se trenutno svodi na reagovanje na krize izazvane fosilnim gorivima, uključujući i vojne sile koje zavise od njih.
