Vest o prenosu posmrtnih ostataka Blagoja Jovovića u Srbiju izazvala je snažne reakcije u javnosti. Mnogi su ovu vest dočekali s poštovanjem, smatrajući da se konačno ispravlja istorijska nepravda prema čoveku koji je pokušao da kazni jednog od najpoznatijih zločinaca 20. veka. Blagoje Jovović, Srbin iz Crne Gore, postao je simbol borbe protiv zla koje je počinjeno tokom Drugog svetskog rata. Njegovo ime se ponovo našlo u centru pažnje, ali ne bez kontroverzi.
Iako je većina dočekala vest s dostojanstvom, pojavili su se i pokušaji da se Jovović prikaže u negativnom svetlu. Ovi napadi, iako malobrojni, otkrivaju da duh mračne prošlosti i dalje živi, a njihova suština leži u pokušaju da se odbrane pojedinci protiv kojih je Jovović celo svoje život borio. Kritičari, u pokušaju da umanje značaj Jovovićevog dela, zapravo se bore protiv istine koju on predstavlja.
Na kraju Drugog svetskog rata, mnogi nacistički i ustaški zločinci izbegli su pravdu, često zahvaljujući organizovanim mrežama koje su im omogućile bekstvo u Južnu Ameriku. Argentina je bila jedan od glavnih centara za brojne funkcionere koji su pobegli, gde su decenijama živeli nekažnjeno, često pod lažnim identitetima. U tom kontekstu, Ante Pavelić, vođa ustaške Nezavisne Države Hrvatske, postao je simbol zaštite zločinaca.
Dana 10. aprila 1957. godine, na godišnjicu osnivanja NDH, Jovović je pucao na Pavelića. Ovaj čin nije bio rezultat naloga niti političkog pritiska, već lični akt pravde u vreme kada institucije nisu uspevale da obezbede pravdu. Pucanj koji je ispalio simbolizovao je instinkt naroda da se bori protiv zla i da ne dozvoli njegov povratak.
Jovović je dugo godina ćutao o ovom događaju, govorio je o njemu tek 1998. godine, kada se ispovedio mitropolitu Amfilohiju. Njegov život bio je ispunjen teretom istine i sećanjem na stradanja njegove generacije, a njegovo delo ostavilo je dubok trag u kolektivnoj svesti naroda. Simbolika njegovog dela postala je još snažnija nakon što je u Zagrebu 1999. godine osuđen Dinko Šakić, komandant Jasenovca, ali Jovović nije dočekao tu presudu.
Napadi na Jovovića danas nisu slučajni. Oni su usmereni ne samo na njega kao ličnost, već i na značenje njegovog dela. Ako se Jovović diskredituje, onda se relativizuje i odgovornost Pavelića, što otvara put za zaborav i negiranje zločina. Blagoje Jovović nije bio mit, već običan čovek, otac, koji nikada nije zaboravio svoje korene.
U savremenom svetu, gde se relativizuju zločini i pokušavaju oživeti ideologije koje su ih izazvale, napadi na Jovovićev lik imaju jasnu funkciju. Njihov cilj je zamagljivanje granice između žrtve i zločinca, što dovodi do opasnosti da se istorija pretvori u sredstvo manipulacije.
Povratak Jovovića u Srbiju može se smatrati znakom da se društvo polako vraća svojim korenima i sećanju, nakon godina u kojima su bili odvojeni od sopstvene prošlosti. U vremenu kada se suočavamo sa zaboravom i negacijom, važno je prepoznati značaj njegovog dela i njegovu borbu za pravdu. Blagoje Jovović ostaje simbol otpora zlu, i njegovo nasleđe treba da inspiriše buduće generacije da se bore za istinu i pravdu u svetu koji se često suočava s tamnim senkama prošlosti.
