Evropa se suočava sa značajnim izazovima u vezi sa svojim penzionim sistemima i investicionim potencijalom. S jedne strane, kontinent ima velike potrebe za investicijama, uključujući finansiranje zelene tranzicije i modernizaciju infrastrukture. S druge strane, evropska domaćinstva drže ogromne sume u štednji, koje su uglavnom pasivne na bankovnim računima, donoseći minimalne prinose i ne doprinoseći ekonomskom rastu.
Prema istraživanju Bruegel instituta, koje analizira potencijal institucionalnih investitora kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije, jasno se uočava nesklad između potreba za investicijama i trenutnog stanja. Evropljani su generalno konzervativni investitori, a većina štednje se drži u bankama, bez značajnijih ulaganja u tržišta kapitala.
Institucionalni investitori, koji upravljaju velikim fondovima, imali bi potencijal da reše ovaj problem. Penzioni fondovi, koji se bave štednjom za penzije radnika, mogli bi investirati više sredstava u dugoročne projekte, čime bi se stvorila veza između privatnog bogatstva i kolektivnih investicionih potreba. Međutim, starenje populacije i pritisak na penzione sisteme zasnovane na principu „tekuće isplate“ dodatno komplikuju situaciju, jer je broj penzionera veći od broja radnika koji mogu da ih izdržavaju.
Izveštaj ukazuje na to da bi finansirani penzioni planovi, gde deo novca koji se uplaćuje štedi i investira, mogli simultano rešiti problem štednje domaćinstava i usmeriti ta sredstva ka potrebnim investicijama. U poređenju sa američkim penzionim fondovima, koji više ulažu u akcije i alternativne investicije, evropski investitori su i dalje orijentisani prema domaćem tržištu, što umanjuje njihov investicioni potencijal.
Jedan od ključnih problema je i to što Evropljani drže previše novca na niskoprinosnim bankovnim računima. Prema podacima, oko 27% štednje domaćinstava u EU je investirano u osiguranje i penzije, dok je skoro jednako toliko u depozitima. Preusmeravanje čak i malog dela tog novca u investicione fondove moglo bi osloboditi značajan kapital za ulaganje.
Jedan od predloga za povećanje ulaganja je automatsko uključivanje radnika u finansirane penzione planove. Ovaj sistem bi omogućio da se radnici automatski prijave u planove koji investiraju njihovu štednju na tržištu kapitala, sa mogućnošću odjave. Iskustvo iz zemalja poput Velike Britanije pokazuje da stopa učešća u ovakvim sistemima naglo raste, što može značajno povećati količinu sredstava dostupnih za ulaganje.
U zaključku, Bruegelov izveštaj naglašava da Evropa ne bi trebala previše da brine o „odlivu“ kapitala u SAD. Pravi problem leži u neiskorišćenom potencijalu koji se nalazi na računima domaćinstava. Preusmeravanje tih sredstava u investicione fondove ne samo da bi povećalo sigurnost penzija, već bi i podstaklo investicije u ključne oblasti poput zelene tranzicije i inovacija.
Automatsko uključivanje, iako nije spektakularna reforma, može imati transformativni potencijal. Autori izveštaja naglašavaju da se penzioni fondovi ne smeju koristiti kao alat za političke ili ekonomske projekte, već bi njihov primarni cilj trebao biti zaštita i uvećanje štednje građana. Svaka reforma treba da stavi štediše u centar pažnje, kako bi se osigurala njihova sigurnost i prosperitet u penziji. Ukoliko se ne vodi računa o pravilnom investiraju, to bi moglo naškoditi onima kojima su ove reforme zapravo namenjene.
