Iris Esprit iz Los Anđelesa preselila se u malo selo Bingula u Sremu zbog ljubavi. U Srbiji je pronašla osećaj pripadnosti, mir, prijateljstvo i novu porodicu, što joj je nedostajalo u Americi. Ono što je počelo kao obično dopisivanje preko društvenih mreža, pretvorilo se u filmsku priču i potpuno novi život. Iris je pobedila strah i predrasude, te je zbog ljubavi prema svom izabraniku Bojanu Kanji zamenila američki velegrad za malo selo, gde su je meštani potpuno prihvatili i gde je danas svi znaju kao – našu Milicu!
Iris je u Srbiju stigla pre pet godina, sa dozom straha i predrasuda koje je ponela iz svoje zemlje. Međutim, prvi susreti sa ljudima promenili su sve, jer su je meštani odmah „usvojili“. Umesto distance na koju je navikla, dočekali su je otvorenost, neposrednost i spremnost na pomoć. A pre svih, dočekao ju je Bojan, čovek njenog života.
Iris objašnjava da se u Srbiji obrela želeći da „uspori“ život, da putuje, upozna nove ljude i pronađe ljubav. Prošla je kroz razvod i nije se baš povezivala sa prijateljima i porodicom, pa je došla u Srbiju. Tamo je pronašla porodicu i prijatelje koje je oduvek želela, a kako sama kaže, to je prelepo.
Njen izabranik Bojan Kanja priseća se da je sa ocem otišao po nju i da je, kada ju je ugledao, osetio kao da mu se deo duše vratio. „Znači, ja kad mi nešto nije dobro, ja kad nju zagrlim, to je to. Ja se smirim! Hoću da kažem, ona je meni kao lek,“ priča zaljubljeni Bojan. Iris priznaje da je, pošto su se upoznali preko interneta, bila skeptična sve dok ga nije videla uživo. „Kada upoznaš nekoga na internetu i onda ga upoznaš uživo, to u mnogo slučajeva bude potpuno druga osoba. Sa Bojanom ja to nisam osetila,“ kaže ona.
Iris se krstila u pravoslavnoj crkvi i dobila novo ime Milica. Ovime nije samo promenila ime, već i način života, običaje i veru. Kroz taj čin još više je osetila pripadnost zajednici i zemlji koju danas naziva domovinom. Najveći utisak na nju ostavio je sporiji, opušteniji način života, kako kaže, stvarniji. U malim, svakodnevnim trenucima pronašla je ono što joj je u Americi nedostajalo – osećaj pripadnosti i istinske bliskosti među ljudima.
Danas, Milica se bavi čuvanjem koza, ovaca, voćarstvom i pravljenjem sira, nešto što nikada ranije nije radila niti je mogla da zamisli. „Moje krštenje je bilo jedno prelepo iskustvo. Moje kršteno ime je Milica. Bojan ga je izabrao. To je jedno od najčešćih imena ovde u Srbiji i to me čini još više delom srpske kulture,“ ističe Milica.
Prema njenim rečima, ona je u Srbiji i ljubavi prema Bojanu pronašla svoj mir. „U Americi sam prestala da sanjam. A da bi mogao da sanjaš, moraš da dostigneš određeni nivo sna. Ja sada imam vrlo žive snove, skoro svaki dan. I znam da sam u miru,“ zaključuje Milica, koja sada mirno spava.
Srbija je za Milicu postala drugi dom. Kaže da se ovde oseća sigurno, opušteno i, ono što je najbitnije, prihvaćeno. Novopečena Sremica poručuje da ponekad treba otići daleko da bismo pronašli ono što je zaista važno: ljude, zajedništvo, jednostavan život koji ima smisla, ali i najvažnije, ljubav.
