Odlazak u Ameriku često je bio poslednja nada za mnoge ljude iz Hrvatske koji su tragali za boljim životom, ali je, kako pokazuje pismo Stanka Bartolića, to iskustvo često bilo ispunjeno patnjom i tugom. Stanko, iz Male Soline, pisao je svojoj supruzi 1900. godine, oslikavajući svakodnevne strahove i teške uslove života koje su iseljenici doživljavali u potrazi za egzistencijom.
U svom pismu, Stanko je izrazio duboku zabrinutost za vlastiti život i zdravlje, kao i strah od nesreća koje su često zadesile njegove sunarodnike. „Kad god idem u fabriku, ostavljam svoj testament, da oni koji ostanu živi znaju mojoj sirotinji pisati,“ napisao je, naglašavajući nesigurnost i opasnost koju su radnici u Americi svakodnevno osećali. Njegova rečenica „Bolje je kod kuće travu pasti, nego ići u Ameriku“ predstavlja snažan izraz razočaranja i bola koje je iseljenik osećao, dok je s tugom priznao da je Amerika „prokleta zemlja“ koja „silno će naše ljude požderati“.
Stanko je takođe izneo tragičnu sudbinu svog prijatelja, Janka Kaurića, koji je poginuo tokom rada. Ovakvi događaji su bili česti, a Stankovo pismo oslikava stvarnost u kojoj su mnogi iseljenici gubili život u potrazi za boljim uslovima rada. Ova svedočenja iz prošlosti podsećaju na to koliko je teško bilo napustiti dom i suočiti se sa neizvesnošću i opasnošću u stranoj zemlji.
U nastavku svog pisma, Stanko se požalio na loše zdravstveno stanje uzrokovano teškim radom u fabrici. Opišete kako je postao mršav i kako je bio prisiljen da se bori s povredama. Njegove reči, „Da me vidiš sada, kako sam mršav, a brkovi izgoreli od ognja gde se gvožđe tali!“, govore o teškim uslovima rada i emocionalnoj patnji koju je prolazio. Pored toga, Stanko je svojoj supruzi poslao novac za osnovne potrebe, kao što su hrana i drva, uz obavezu da otplati dugove.
Ovo pismo, koje je objavljeno u jednom hrvatskom listu, predstavlja važan dokument koji svedoči o životu i borbi iseljenika na početku 20. veka. Ono oslikava ne samo ličnu borbu Stanka Bartolića, već i sudbinu mnogih koji su napustili svoje domove u potrazi za boljim životom. Njegove misli i osećanja, iako stara više od jednog veka, i dalje odražavaju univerzalne teme gubitka, nade i borbe za opstanak koje su i danas prisutne u životima mnogih iseljenika širom sveta.
Pismo Stanka Bartolića ostaje snažan podsetnik na izazove s kojima su se suočavali naši preci i na vrednost porodice i doma, kao i na hrabrost potrebnu za suočavanje sa neizvesnošću.
